Приселица је била обавеза у феудалном систему средњовековне Србије која је у историографији тумачена на два начина: старија историографија сматрала је да је ова обавеза подразумевала давање хране владару док се у новије време углавном сматра обавезом надокнаде штете нанете од стране разбојника или лопова.
У време владавине краља Милутина штету коју би претрпели дубровачки трговци током боравка у Србији било је дужно да плати најближе село. У доба краља Стефана Дечанског одштету је требало да плати цела жупа. За време владавине Стефана Душана доношењем Законика утврђен је начин плаћања приселице. Приселицу би плаћала цела жупа само у случаjу када би она као целина улазила у оквир нечијег властелинства, било да је у питању властелин или градска област. У мешовитим жупама које су биле подељене између више властелина, приселицу је морао лично да плати властелин господар земљишта на коме је извршено разбојиштво. После распада Српског царства овај принцип је напуштен па су у областима кнеза Лазара и Вука Бранковића приселицу плаћала села из ближе околине места где је извршено разбојништво. Манастирска властелинства углавном су била ослобођена плаћања ове обавезе, али је ово ослобађање било условно. Манастир није плаћао штету ако је она учињена у жупи где је он имао поседе или ако се неки његов посед налазио недалеко од места разбојништва, али ако би се разбојништво десило на територији манастирског властелинства зависно становништво је било дужно да у потпуности надокнади причињену штету.
Приселицу не треба мешати са преселицом која се помиње у Душановом законику и која је подразумевала казну за властелина који би злостављао народ на свом властелинству и која се састојала у одузимању имања без давања другог.
Погледајте и…
Литература
- М. Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18 (1971) 165—188.
