Оброк је, као феудална обавеза, подразумевао давање хране владару, његовој пратњи и службеницима а у раном периоду српске средњовековне државе и властели и трговцима.
Постојало је више врста ове обавезе. Највећи оброк даван је владару и његовој пратњи и у његовом прикупљању су морали да учествују сви зависни људи у жупи, укључујући и свештенике. Знатно мањи оброк даван је посланицима (поклисарима) и другим личностима у владаревој служби. Поједина манастирска властелинства била су ослобођена од давања оброка, а понекад је ово растерећење било само делимично. Тако је властелинство манастира Бањска било дужно да људима из владареве пратње обезбеди потребан хлеб, док би зависни људи на властелинству били дужни да предају одговарајуће количине меса. На властелинству манастира Светог Ђорђа код Скопља право на оброк није имао нико па ни поклисари. Према одредбама Душановог законика свако село у које уђе посланик било је дужно да га угости, али је он имао право на само један оброк по селу. Половином 15. века владар и држава настојали су да ограниче право на оброк као и да прецизно дефинишу његову величину. У скадарској области која је почетком 15. века била под млетачком влашћу свака кућа је била обавезна да годишње на име оброка плаћа 4 динара.
Погледајте и…
Литература
- М. Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 18 (1971) 165—188.
