Позоб је био једна од обавеза зависног становништва у средњовековној Србији под којом се подразумевало да су зависни сељаци обавезни да дају зоб и сено за коње на којима путују владар или неки други високи достојанственик и његова пратња.
До половине 14. века ова обавеза је била веома висока. Душанов законик забрањивао је да се ждрепци и коњи хране по црквеним имањима и селима која су део црквених имања (члан 38). Са прецизнијим одређивањем ове обавезе почело се на великим манастирским газдинствима. Стефан Дечански (1321—1331) наредио је да се на Дечанском властелинству не даје позоб али је уместо тога свако село имало обавезу да даје крину преводну а није морало да даје ни перпере зајаслене. Овакво ослобађање није било потпуно већ само делимично. На још неколико великих властелинстава ова обавеза је на исти начин ограничена па је постала нека врста норме за сва црквена имања. Вредност једне крине одређена је на властелинству манастира Светих Арханђела код Призрена на 24 кабла царева (једа кабао царски имао је запремину од 17,08 литара па је према томе круна преводна имала око 410 литаа зоби). Овако одређена обавеза извршавана је у корист владара сваке године. Поред зоби становништво је имало обавезу да даје и извесну количину соли чија је вредност изражавана у новцу. Понегде се давао и покривач за коње. Позоб је представљао значајну обавезу којом је обезбеђивана сточна храна за владареве коње, преко потребна приликом ратних похода.
Литература
- М. Благојевић, Оброк и приселица, Историјски часопис 8 (1971) 165—188.
