Војислав Војиновић је био један од најмоћнијих српских великаша у време цара Стефана Уроша. Потицао је из угледне породице Војиновића. До 1359. Српско царство је изгубило периферне области, али је још увек представљало јединствену државу чија централна власт није била озбиљније уздрмана. После 1359. отпочело је формирање самосталних феудалних области што је на крају и довело до распада Царства. Војислав Војиновић је међу првима формирао пространу област и иступао је самостално у односу на централну власт, иако није оспоравао врховну власт цара Уроша. Имао је водећу улогу у рату Царства са Дубровником који је на крају прерастао у његову личну борбу против Дубровачке републике. Умро је изненада 1363. на врхунцу каријере. Његову област је касније објединио његов синовац Никола Алтомановић. Смрт Војислава Војиновића отворила је врата за успон браће Мрњавчевић.

Порекло

Војислав Војиновић је био трећи син војводе Војина, познатог српског велможе из времена Стефана Дечанског (1321—1331). Војиновићи су били веома утицајна породица и уживали су велико поверење Стефана Душана, за кога су обављали поверљиве задатке. Најстарији Војиславов брат, Милош, био је ставилац, пред којим је била велика каријера, али је он умро млад. Средњи брат Алтоман се последњи пут помиње 1359. као велики жупан. Имао је једног сина Николу Алтомановића. У време цара Уроша, Војислав, најмлађи од тројице браће, међу првима се издвојио као господар простране феудалне области. Помиње се већ 1333. као посланик цара Душана у Дубровнику. Већ тада је имао своје властелинство и своје људе. Као и старији брат Милош, и Војислав је обављао службу ставиоца на Душановом двору. Са том титулом помиње се 1350. Титулу кнеза добио је пре Душанове смрти 20. децембра 1355. године.

Формирање области

Процес распадања Српског царства текао је постепено. До 1359. издвојиле су се периферне области Тесалија, Епир, област око Канине и Валоне, Браничево и градови на Егејском мору. У питању су области где се српска власт није била учврстила. Остатак Царства је још увек био под чврстом влашћу цара Уроша и формирање самосталних феудалних области је тек било у зачетку. Војислав је постепено формирао своју област. За разлику од грчких земаља Царства, у српским земљама властела није добијала простране области на управу. Језгро Војислављеве области била је баштина породице Војиновић, али њена тачна локација није позната. Зна се да је присвојио области своје браће после њихове смрти, и да је држао крај око Рудника, док је на југу његова територија обухватала области Требиња, Конавла и Драчевице. Своје поседе Војислав је заокружио заменом жупе и града Брвеника за Звечан са челником Мусом 1363. На врхунцу своје моћи његова власт се простирала на територији између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровника, Боке и Косова. Формирање феудалне области ишло је у два правца — потчињавањем слабије властеле и независним иступањем према централној власти.

Рат између Српског царства и Дубровника

Анастас Јовановић (1817—1899), Цар Урош, цртеж оловком, Музеј града Београда; Цар Урош је у традицији запамћен као Урош Нејаки, владар слабих способности, па је на сличан начин приказиван у уметности 19. века.

Овај рат био је једна од последица склапања Задарског мира из 1358. године. Млечани су били потиснути с обала Јадрана, а Дубровник је постао подложан угарском краљу чиме се положај овог града значајно изменио. Дубровник је добио независно уређење и широка овлашћења, као и једну важну повластицу — право да тргује са Србијом без обзира да ли је Угарска са њом у рату или миру. Ипак, у почетку Дубровник је пао у велико искушење. Постао је поданик Угарске краљевине која је била у непријатељским односима са српском државом.

После Задарског мира угарски краљ је пажњу усмерио ка Србији. Уследио је рат током 1359. и поход Мађара на Србију који су продрли до планине Рудник, али без значајнијих територијалних и политичких промена. Ипак, дошло је до пада утицаја српског цара у северним деловима Царства и до губитка области Браничево, јер су њени господари, Растислалићи, потпали под сизеренство угарског краља. У овом рату учествовао је и Војислав Војиновић са царем Урошем. Убрзо су започела непријатељства са Дубровником, што је, пошто је Дубровник био угарски поданик, био логичан наставак српско-угарских непријатељстава.

Војислав Војиновић је већ био моћан обласни господар чија се област стално увећавала. Сматра се да је после рата са Мађарима 1359. његов утицај на двору цара Уроша био најјачи. Ратни сукоби са Дубровником избили су у лето 1359. а повод су биле Војислављеве територијалне претензије. Поручивао је Дубровчанима:

Ја сам хумски кнез а Стонски Рат је седиште хумских кнежева, значи мој је.

Уследила је заплена дубровачких каравана и пустошење околине града. Дубровчани су мир купили сумом од 4.000 перпера. Војислав је рат водио уз одобрење цара Уроша. Цар му је уступио светодмитарски доходак за ту годину што је био први такав пример. Од тада овај владарски трибут постепено је прешао на обласне господаре дубровачког залеђа. То су били знаци слабљења централне власти српске државе. О том процесу говори и повеља цара Уроша из 1360. којом се укидају самовољно уведене царине на царској земљи и у Зети Балшића и држави кнеза Војислава. По томе се види да је са једне стране српска држава још увек била јединствена, али да су Зета и област кнеза Војислава представљале нешто посебно у односу на остатак Царства.

Мир са Дубровником потрајао је нешто више од годину дана. Нови рат је избио средином 1361. Овај сукоб је имао шире размере и већи значај. Против Дубровника је отворено иступила централна власт — прво царица Јелена, а затим и Урош. Тражили су одређене драгоцености од Дубровника, а пошто су ови тај захтев одбили рат је био неминован. Сукоб је започео затварањем дубровачких трговаца по наређењу цара Уроша. Саме ратне операције водио је кнез Војислав и град Котор.

Учешће Котора је нов моменат у овом рату. Котор и Дубровник су били конкуренти у пословању са Србијом. Котор је уживао подршку српске државе као њен саставни део, али је економски био слабији, тако да је Дубровник постепено преузимао примат у трговини и пословању. Два града су раније имала развијене пријатељске и пословне везе, али пословни интерес је пресудио. Огорчени, Дубровчани су Которане назвали смртним непријатељима и поданицима Војислава Војиновића. Котор је био независни царски град, а Војислав је био његов савезник.

Војислав је убрзо кренуо на Дубровник и опустошио околину утврђеног града, али није могао да га заузме. Стон је штитио Пељешац. Дубровчани су били надмоћнији на мору, те су својом флотом блокирали Котор и тиме зауставили његову трговину. Применили су и друге економске мере. Успоставили су блокаду трговине сољу. За сточарско становништво залеђа то је било врло тешка мера. На крају су уценили главу кнеза Војислава на 10.000 перпера.

Овај рат је показао нове знаке распадања српске државе. У то време отпочео је успон Балшића који су утврдили своју власт у Зети. На поједине крајеве претендовали су и Војислав и Балшићи, па су зато они били природни непријатељи. У овом рату Балшићи су показали наклоност према Дубровнику, чак су водили преговоре о заједничком нападу на Котор, али до сарадње није дошло зато што Балшићи још увек нису били спремни да се отворено сукобе са Војиславом као ни да иступе против политике цара Уроша.

Мир у Оногошту

Рат са Дубровником је трајао све до лета 1362. Временом се претворио у економско исцрпљивање обе стране. Војислав није остварио своје циљеве. Није могао да освоји Дубровник. Рат је штетио Србији у целини. Приходи од трговине и рударства су опали, а и Дубровчани су били на губитку. Занимљиво је да је прве преговоре водио Марко, Вукашинов син, у народној традицији познатији као Марко Краљевић. Они су били безуспешни. Дубровчани су се обраћали свим важнијим личностима у Србији да посредују око мира. Писали су цару, патријарху, царици, властели. Вукашину су слали посебно посланство. Изгледа као да цар није имао ауторитета да сам заустави рат који се сада претворио у лични рат Војислава и Дубровника. На крају је и Војислав попустио. У априлу 1362. стиже посланство у Дубровник које предводе логотет Дејан и кесар Гргур Голубић. Они су утврдили услове мира. Занимљиво је да су Дубровчани обећали богате дарове за цара али и Лазара будућег кнеза који се овде први пут помиње. Тада је боравио на двору и свакако имао утицај на цара Уроша. Цео овај сукоб је на политичку сцену избацио многе личности које ће у следећим годинама играти важну улогу у историји Царства.

Повељу о миру цар је објавио у Оногошту 22. августа 1362. у присуству властеле и представника Дубровника. Овом повељом цар је још једном показао да је централна власт делотворна без обзира на све слабости. Ниједан захтев кнеза Војислава није остварен. Цар је потврдио Жрновицу Дубровнику, а острво Мљет је остало Србији. Потврђене су повластице Дубровчанима, утврђена размена заробљеника и решавање дугова. О снази кнеза Војислава говори податак да је он посебном повељом потврдио мир.

На врхунцу моћи

Војислав Војиновић био је најутицајнији великаш на двору цара Уроша. Они су до краја били у одличним односима. У ово време се помиње Вукашин као утицајан великаш али његов успон је тек предстојао. Са Војиславом није могао да се мери ни по утицају ни по величини области којом је управљао. Урош је Војислава називао братом, а Мавро Орбини говори о браку између цара Уроша и ћерке кнеза Војислава. Тај податак неможе да се докаже јер нема других извора. Током 1363. Војислав је заокружио своји област разменом жупе и града Брвеника за Звечан са челником Мусом. То је повељом потврдио цар, а као сведок у случају челника Мусе јавља се Лазар тада ставилац на двору. Муса је иначе био његов зет ожењен његовом сестром Драганом. Спремао се за сукоб са Балшићима и тражио је галију од Дубровника али су га ови одбили. До краја 1363. Војислав је већ био мртав. Његови даљи планови нису познати. Изгледа да се пажња кнеза усмерила ка центру српске државе узимањем стратешког града Звечана који је штитио улаз у језгро српске државе. Сматра се да је умро од куге која је тада харала источним Јадраном. Датум смрти познат је на основу натписа у цркви Бања код Прибоја:

Мeсеца септембра 23 дана, престави се раб христа бога Стефан. а зовом велики кнез Војислав све српске, грчке и поморске земље.

Литература

• Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Београд 1975