Трибути Дубровачке републике у средњем веку су били дажбине које је Дубровачка република исплаћивала владарима територија у свом залеђу, односно владарима различитих српских средњовековних држава. У документима Дубровачког архива коришћен је латински назив tributum, док се у српским средњовековним исправама користила реч доходак. Током своје средњовековне историје Дубровник је плаћао неколико различитих дажбина господарима градског залеђа али такође и српским владарима када ови нису били непосредни господари залеђа из разлога одржавања трговачких веза.

Могориш

Мапа Дубровника, Дубровачки архив, 1667.

Подручје око града Дубровника у средњем веку називало се Астареја (Astarea). Током ране дубровачке историје оно је обухватало узану територију од Затона до жупе Жрновница. Због тога је од најранијих времена свог постојања Дубровник одржавао блиску економску сарадњу са територијама у сопственом залеђу, а њихове специфичности регулисане су различитим дажбинама. Већ је византисјки цар Константин Порфирогенит забележио први дубровачки трибут. У питању је дажбина у износу од 36 златника коју је Дубровник плаћао кнезовима Требиња и Захумља. Од Константина Порфирогенита до времена српског краља Радослава није било вести о овој дажбини. У повељи краља Радослава из 1234. године помиње се хумски и требињски трибут под називом могориш. Требињски могориш исплаћивао се за винограде у Жрновници, а хумски за жупу Ријеку и затонске винограде. Наредни српски владар, краљ Владислав, ослободио је Дубровник требињског могориша, а обавезу исплаћивања хумског могориша имали су власници имања у жупи Ријека и Затону. Приликом исплате трибута Дубровачка општина добијала је једну краву, а статутом је било одређено како се говеђе месо делило. Почетком 14. века хумски могориш примали су Дедићи из жупе Попово поље. Када је бан Стјепан II Котроманић завладао Хумом тражио је од Дубровчана да њему припадне ова дажбина, али су Дубровчани одбили да му исплате тврдећи да она припада Дедићима. Могориш су примали као власници Попова поља Владислав и Богиша Николић, које Мавро Орбин сматра потомцима Мирослава, брата Стефана Немање, а затим и жупан Санко Милтеновић. Након слома Санка Милтеновића овај трибут примао је Твртко I Котроманић. Он је од тада исплаћиван или босанским владарима или владарима Попова поља.

Светодмитарски доходак

Почетак исплате годишњег дохотка од 2.000 перпера везује се за време краља Уроша I. У дубровачким актима је већ за време Стефана Првовенчаног забележено да му је плаћено оно што је закон тржником, а краљ Владислав је добио хиљаду перпера и педесет лаката скупоцене тканине. Није сигурно да ли је овде реч о зачетку годишњег дохотка или је у питању поклон. Дубровачка општина је плаћала овај годишњи доходак да би заузврат добила слободу трговине. Од времена краља Драгутина устаљује се назив светодмитарски доходак јер је рок за исплату био Митровдан (дан светог Димитрија). Исплате су углавном биле редовне осим у време међусобних сукоба или несигурне међународне ситуације. Ситуација је постала нејасна са слабљењем српске централне власти. Угарски краљ Лудвиг I је, након потписивања Задарског мира 1358. којим је постао заштитник Дубровачке општине, тражио да му се исплате српски и оба стонска дохотка. Ипак по речима Михаила Динића, интереси Дубровачке републике у Србији били су тако велики и значајни за обе стране да одредбе овог уговора нису могле бити испуњене без знатних последица по Дубровачку републику. Светодмитарски доходак повремено је исплаћиван и владарима Конавла, Требиња и Драчевице уз дозволу српског цара Стефана Уроша. Овај данак преузимао је по царевом одобрењу прво Војислав Војиновић а затим и његова удовица Гојислава. Након што је успео да преузме највећи део поседа своје стрине Гоиславе, Никола Алтомановић је тражио да му се исплати овај доходак што је Дубровачка република одбила. После смрти цара Уроша, Република је са жупаном Николом склопила мир и 1372. је његовим људима исплатила 2.000 перпера дохотка. Након слома Николе Алтомановића, територије у залеђу Дубровачке републике преузели су Балшићи, на које је прешло и право исплате дохотка. Ипак Дубровчани су нагласили да у случају обнове српске државе Балшићи би ово право изгубили у корист српског владара. Територије Конавла, Требиња и Драчевице ускоро је преузео босански бан Твртко. Како се он 1378. прогласио за краља Срба и Босне, њему је припало исплаћивање овог дохотка које су потом наслеђивали сви каснији босански краљеви све до пада Босне под турску власт 1363. године.

Стонски доходак

Стефан Душан предао је Дубровачкој републици Стон и Пељешац за накнаду од 8.000 перпера и годишњи трибут од 500 перпера. Када је Стјепан II Котроманић постао господар Захумља, и он је почео да добија годишњи трибут од 500 перпера, који су након њега примали сви босански владари све до слома босанске средњовековне државе, док је 1350. године српски цар Стефан Душан својих 500 перпера уступио манастиру Светог Михаила у Јерусалиму. Пошто је Стефан Душан уступање Стона условио и обавезом да се Стону налази и српски свештеник, врло брзо је дошло до првих несугласица. Kада су се јерусалимски монаси преселили у светогорске манастире Хиландар и манастир Светог Павла појавили су се проблеми са исплатом стонског дохотка. Стонски трибут општина је изједначавала са милостињом. Пошто су исплате биле вршене на основу повеља које су издали српски владари, након пада српске државе ситуација се још више закомпликовала зато што су исплате постале нерегуларне, тако да су монаси тражили интервенцију Маре Бранковић и њене сестре Катарине Кантакузин. У корист манастирских братстава интервенисао је и османски султан Мехмед II. Према речима Мирјане Живојновић, монаси Хиландара и манастира Светог Павла су, да би принудили Дубровчане да наставе са плаћањем дохотка, фалсификовали повеље цара Уроша од 2. јуна 1358. и царице Маре од 15. априла 1479. године. Тек након интервенције Ахмет-паше Херцеговића братства манастира Хиландара и светог Павла призната су као наследници права на стонски доходак. Сваке друге године, често са временским одступањима, монаси су подизали светодмитарски доходак све до пада Дубровачке републике почетком 19. века.

Провижун

Провижун је био трибут који су Дубровчани плаћали браћи Влатковић и имао је политичку основу. Наиме, Дубровник је 1452. године склопио савез са браћом Влатковић који су били господари пространих предела око доњег тока реке Неретве. Како би придобила Влатковиће у борби против херцега Стјепана, Дубровачка република је понудила Влатковићима годишњи трибут од 600 перпера који би се исплаћивао до краја њихових живота. Влатковићи су такође постали и дубровачки грађани, а у случају да пребегну у Дубровник, Општина би им исплаћивала додатних 600 перпера до повратка на баштинске поседе. Влатковићи су од тада углавном редовно добијали провижун, а понекад су се и унапред задуживали на његово име. Последњи пут провижун је исплаћен 1498. године.

Конавоски доходак

Конавоски доходак Дубровчани су исплаћивали за уступање територија жупе Конавле. Босански великаш Сандаљ Хранић је уступио Дубровнику део Конавла за годишњу накнаду од 500 перпера. Доходак је редовно исплаћиван Сандаљу Хранићу и његовом наследнику херцегу Стефану Вукчићу све до избијања рата између Дубровачке републике и херцега који је трајао између 1451. и 1454. године. Након закључења мира настављено је са исплаћивањем овог дохотка. Након херцегове смрти Дубровчани су обуставили исплаћивање дохотка његовим наследницима све до 1473. године, када су измирили своја дуговања. Потомци херцега Стефана Вукчића примали су овај доходак све до 17. века.

Војвода Радослав Павловић продао је Дубровчанима други део жупе Конавле. Према уговору склопљеном 1426. Дубровчани су имали обавезу да исплаћују 600 перпера годишње Радославу Павловићу и његовим потомцима по мушкој или женској линији. Након три године Радослав Павловић се предомислио и тражио да му се његов део Конавла врати због чега је избио рат. Током сукоба доходак није исплаћиван. Наследници војводе Радослава тешко су успевали да наплате ову принадлежност. Турски војвода Иса-бег Исаковић је након пада Босне и погубљења Павловића тражио да му се исплаћује конавоски доходак пошто је он постао господар земље Павловића. Веће умољених Дубровачке републике је ово једногласно одбило. И Мехмед II је након десет година тражио исплату овог дохотка, али су Дубровчани успели да уз помоћ мита издејствују да се овај захтев занемари. Након тога, конавоски доходак није више нигде спомињан.

Литература

• Трибути (Р. Михаљчић, стр. 746—748), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
• М. Динић, Дубровачки трибути. Могориш, Светодмитарски и Конавоски доходак, Провижун браће Влатковића, Глас Српске краљевске академије 86 (1935) 1—7.
• М. Живојиновић, Светогорци и стонски доходак, ЗРВИ 22 (1983) 165—206.