Велики жупан је била титула коју су носили српски владари у 11. и 12. веку. У грчким изворима помиње се као архижупан а у латинским мегајупанус (лат. megajupanus).
Иако Ана Комнина (11. век) не наводи титулу српског владара Вукана, ипак се може закључити да је он носио ову титулу. Ана Комнина тврди да су му жупани подређени. Титула великог жупана је настала од титуле жупана која је још од 8. века присутна међу многим Словенима. Летопис попа Дукљанина описује настанак титуле великог жупана међу Србима. Наиме, после погибије Часлава, Тихомир се прогласио великим жупаном јер је владао другим жупанима и зато што наводно није имао храбрости да узме краљевску или банску титулу. Вероватније је да су поједини жупани успели да се у једном тренутку уздигну изнад других, те су стога и променили титулу. Ову титулу носили су готово искључиво владари. Само је Вакхин, заповедник угарских помоћних трупа у рату Србије и Византије (око 1150), забележен са овом титулом а није познато да је био владар. У симболици власти великих жупана постоје бројне недоследности. Немања се потписује печатом који је по форми исти као печат византијских чиновника само што је златан, а његове повеље се у изворима називају исто као и повеље византијских царева — хрисовуље.
Када је Стефан Немањић постао краљ 1217. године, титула великог жупана губи на значају мада је и даље наставила да постоји. Великаш Драгаш носио је ову титулу у време краља Милутина. Исту титулу носио је Алтоман Воjиновић и Андрија Гропа, који се у области Охрида осамосталио након Маричке битке.
Литература
- Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, ТРЗ Вајат, ИРО Београд, Београд 1989.
- Историја српског народа, књига прва, Српска књижевна задруга, Београд 1981.
- Велики жупан у Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Knowledge, Београд 1999.
