Сима Ћирковић (29. јануар 1929, Осијек — 14. новембар 2009, Београд), је био српски историчар и један од највећих познавалаца средњовековне српске историје. Објавио је велики број радова и монографија, а међу најзначајнија његова дела убрајају се синтезе Историја средњовековне босанске државе и Срби у средњем веку.

Образовање и академска каријера

Основну школу учио је у Сомбору, гимназију у Београду (1941—1944) и Сомбору (1945—1948), Историјску групу наука студирао је на Филозофском факултету у Београду (1948—1952). По дипломирању краће време је службовао у Државној архиви у Зрењанину и Народној библиотеци у Београду да би 1955. добио место асистента у Историјском институту у Београду. На Филозофском факултету је 1957. одбранио докторску дисертацију Херцег Стефан Вукчић и његово доба (објављено као књига 1964. године). Недуго затим је изабран за асистента а потом доцента на катедри за историју народа Југославије у средњем веку на Филозофском факултету у Београду (1957). Од тада је до пензионисања 1994. радио на Факултету, од 1963. као вандредни, а од 1968. као редовни професор. Био је продекан (1964—1966) и декан Филозофског факултета у Београду (1974—1975). Изабран је 1972. за дописног а 1981. за редовног члана Српске академије наука и уметности. Између 1981. и 1985. године био је генерални секретар ове организације. Постао је члан и других академија: Југословенске анадемије знаности и умјетности, Црногорске академије наука и умјетности, ВАНУ,Академије наука и умјетности БиХ, Европска академија историје (фр. Academié européenne d' historie) у Бриселу. За свој историографски рад Сима Ћирковић је добио низ награда и признања: Просветину награду 1972, Седмојулску награду Србије 1982, Октобарску награду града Београда 1987, Орден рада са црвеном звездом 1988, Награду града Београда 2006, и медаљу Константина Јиречека Немачког друштва за југоисточну Европу.

Научни рад

Основна област истраживања Симе Ћирковића је средњовековна историја јужнословенских народа а карактерише их тематска разноврсност, методолошка иновација, критичност и тежња ка синтези. Изворну подлогу је ширио истраживањима у архивима Дубровника, Венеције, Хиландара и Будимпеште. Објавио је велики број студија о којим податке пружају библиографије. Тридесет студија о општијим темама сабрано је у књизи Работници, војници, духовници, друштва средњовековног Балкана, објављеној у Београду 1997. године.

Упоредо са већ поменутом дисертацијом изашла је књига Историја средњовековне босанске државе у Београду 1964. године. Са групом аутора учествовао је у писању Историје Црне Горе, књ. II, том 1—2 (1970). Са Иваном Божићем, Милорадом Екмечићем и Владимиром Дедијером објавио је књигу: Историја Југославије, 1972. године у Београду (такође и на енглеском језику у Њујорку 1974. и на кинеском у Пекингу 1984). Био је уредник прве књиге Историја српског народа (Београд, 1981). Књига Срби у средњем веку првобитно је објављена на италијанском (Милано 1992, 1994), преведена је на француски (Париз 1992) и руски (Москва 1996), код нас је објављена 1995. и 1997. године. Учествовао је и у неким европским делима, написао преглед средњовековне прошлости Западних и Јужних Словена. (Gli Slavi occidentali e meridionali e l' area balcanica) за трећи том Il Medioevo, Storia d'Europa (Торино, 1995).

Ћирковић је сарађивао у већем броју монографија о манастирима (Студеница, Пећка патријаршија, Есфигмен) и градовима (Бар, Будва, Голубац, Пријепоље, Смедерево, Сремска Митровица, Сомбор, Шабац). У дужем периоду се бавио изворима: приредио је српске повеље Лавре светог Атанасија (Париз, 1982) и српске повеље манастира светог Пантелејмона (Париз, 1982) за едицију Archives de l'Athos. Превео је и коментарисао одломке из дела Нићифора Григоре и Јована Кантакузина до 1341. године у књизи VI Византијских извора (са Божидаром Ферјанчићем), идентификовао је и коментарисао изворе Мавра Орбина (1968), превео и коментарисао изворе о Косовској бици (1989). Учествовао је у приређивањима дела старијих историчара (С. Новаковића, М. Динића, Љ. Стојановића). У последњем периоду свог рада бавио се питањима из историје српске историографије. Написао је велики број одредница у Енциклопедији српске историографије и Лексикону српског средњег века. У књизи Работници, војници, духовници: Друштва средњовековног Балкана (1997) сабране су неке од његових најуспелијих расправа.

Преглед целокупне српске историје дао је у историографском делу The Serbs (Лондон, 2004) које је објављено у серији The Peoples of Europe британске издавачке куће The Blackwell Publishing. Дело, које на луцидан и ерудитиван начин обрађује српску историју од досељавања Словена до краја 20. века, појавило се и у издању на српском језику 2005. и то у идентичној опреми као претходно енглеско издање. Поред тога, Завод за уџбенике и настава средства је објавио прву стручну монографију посвећену најмоћнијем средњевековном владару Србије Стефан Душан, краљ и цар (Београд, 2005) коју су заједничким радом написали академик Ћирковић и његов дугогодишњи пријатељ и сарадник, покојни Божидар Ферјанчић. Планирано је да се монографија о цару Душану са потпуним критичким апаратом у издању Византолошког института САНУ. У књизи О историографији и методологији (2007) сабране су његове расправе о теорији и развоју историјске науке као и о развоју историјске мисли код Срба.

Сима Ћирковић је преминуо 14. новембра 2009. године у Београду. Активно је објављивао научне радове и током последњих месеци живота. Библиографију радова Симе Ћирковића издатих до 2004. године приредио је Ђорђе Бубало.

Литература

• Енциклопедија српске историографије. Сима Ћирковић, Београд 1997.
• Ђ. Бубало, Библиографија радова академика Симе Ћирковића, ЗРВИ 41 (2004), 11—53.