Сисебут је био визиготски краљ у Хиспанији између 612. и 621. године. Био је веома побожан и богобојажљив човек, као и једини визиготски краљ који се опробао као књижевни стваралац на латинском језику. Такође му се приписује епитет зачетника прогона Јевреја на тлу Иберијског полуострва, мада неки историчари ову тврдњу сматрају претерано оштром. На пољу ктиторства, подигао је цркву Света Леокардија у Толеду која је касније била седиште следећа четири сабора у Толеду.

Војни походи

На унутрашњем плану, Сисебут је ратовао против побуњених Астура које је победио Сисебутов војсковођа Рикила, док је Руконе који су живели у Кантабрији победио војсковођа Свинтила. У једној својој песми Сисебут говори како је он лично кренуо на Баске и Кантабре својом флотом 613. године. Ово је уједно и први помен визиготске флоте, о којој се не зна ништа више осим да је постојала.

Као и сви његови претходници, и Сисебут је ратовао против Византинаца и то веома успешно. Лично је водио две победоносне кампање 614. и 615. којима је скоро успео да истера Византинце са визиготских територија, међутим, из непознатих разлога није предузео трећи поход који би сигурно привео крају византијско присуство на Иберијском полуострву. Томпсон наводи као могућ разлог ужасавање над покољем који би следио над Византинцима и наводи тврдњу Исидора Севиљског да је пустио на слободу велики део Византинаца које су његови ратници заробили. Патрициј Карсарије, намесник византијске провинције је рачунао на ту Сисебутову особину кад му је 615. написао писмо у ком је апеловао на престанак покоља који су били резултат рата и подсетио визиготског краља да је правоверна хришћанска крв текла на обе стране. Као знак добре воље пустио је на слободу Цесилија, бискупа из Монтијела кога је био заробио. Четири писма која су разменили визиготски краљ и намесник византијске провинције својеврсно су сведочанство о дипломатским процесима тог времена.

Књижевно стваралаштво

Сисебут је такође био једини визиготски краљ који се може назвати латинским аутором. Године 613. послао је Исидору Севиљском песму о помрачењима Месеца (Astronomicon) која је вероватно била написана у циљу сузбијања поновних појава паганских обичаја обожавања Месеца и Сунца услед помрачења истих који су се догодили 611. и 612. године. Песма је написана у 55 латинских шестераца и садржи веома присну посвету Исидору Севиљском. С друге стране, Исидор Севиљски је посветио ученом краљу своје дело О природи ствари (лат. De rerum natura).

Такође је написао и хагиографију Живот светог Десидерија из Вијена која је имала и свој политички карактер с обзиром да су св. Десидерија 606/7. погубили Теудерих и Брунхилда, традиционални непријатељи визиготских краљева, те је највероватније Сисебут изабрао овог свеца само зато што је могао да прикаже Теудериха и Брунхилду као зликовце.

Однос према цркви

На верском плану, Сисебут је важио за веома побожног и богобојажљивог човека. Из неколико његових писама сазнајемо величину његове побожности. У једном оштро прекорева Еусебија, бискупа из Тарагоне, због његовог интересовања за позориште. У другој, пак прекорева Цесилија, истог оног бискупа из Монтијела кога су Византинци заробили па пустили, јер је хтео да се повуче са дужности у манастир, подсећајући га на његове обавезе. Такође су веродостојна сведочанства о побожности визиготског краља писмо упућено његовом сину Теудили који се био заредио, као и лангобардском краљу Адалоалду (616—626) кога је без икаквог такта на груб начин терао да напусти аријанство и пригрли правоверно хришћанство. С друге стране, током Сисебутове владавине није се одржао ни један општи сабор. Одржана су два провинцијална сабора, први провинције Тараконенсис у Егари (данашња Тараса у Каталонији) 13. јануара 614. на коме су се само потврдиле одлуке донете у Уески 598. године о целибату свештених лица. Други сабор је одржан у Севиљи и био је сабор провинције Бетика. На овом сабору расправљало се о непознавању канонског права које је испољио тад већ покојни бискуп Севиље, Агапије, а потом је пред сабор и изведен доведен је Гргур, Сиријац који је тврдио да је био бискуп јеретичке секте акефалонаца која је била екстремна фракција монофизитизма. Потицали су из Египта и звали су се акефалонци тј. "без главе" јер нису поштовали ни једног од пет патријарха Римског царства. Гргур је порекнуо две природе Исуса Христоса и тврдио је да Бог подложан патњи. Међутим, Исидор Севиљски је успео да га убеди да греши, те је Гргур порекао све што је на почетку тврдио и би је враћен у крило мајке цркве правоверног хришћанства.

Однос према Јеврејима

Сисебут важи у историји као први визиготски краљ који је прогањао Јевреје. Заправо, Сисебут се само постарао да се закони које је донео Рекаред (од којих је неке пооштрио) и испуњавају. Што се тиче писаних докумената, за собом је оставио два која се тичу Јевреја. Један је сам закон који се односио на Јевреје, а други документ је писмо упућено непосредно након објаве закона које је упутио бискупу Мартоса, бискупу Ментесе, бискупу Кордобе, судијама ова три града, као и свештеницима и судијама у још девет градова на југу провинције Картагинијенсе и на истоку Бетике.

Сам закон о Јеврејима је имао за циљ да ослободи јеврејских господара све хришћанске робове као и ослобођене робове који су били под туторством Јевреја. Јевреји су морали да продају све своје хришћанске робове и њихову имовину другим хришћанима по разумној цени и то не много далеко од њихових кућа, како не би продали робове својим сународницима у Француској или Африци. Ако роб не би имао имовине, морали би да им је дају. Такође су могли да их ослободе, али тај ослобођени роб не би смео да служи Јеврејина. Ова наредба је морала да се изврши до 1. јула 612. године. Након овог датума, сви јевреји који су имали робове хришћане били би строго кажњавани, а половина њихове имовине би била конфискована, док би роб био ослобођен.

Прозелитизам је оштро кажњаван. Сваки Јеврејин који би успео да наговори неког хришћанина да прихвати јудаизам био би погубљен. Свако ко се приклонио јудаизму и одбио да се врати хришћанству био би јавно избичеван и ошишан до главе, а потом би био претворен у роба.

Сисебут је такође регулисао и мешовите бракове, који су иначе били забрањени. Ако би се Јеврејин оженио хришћанком и одбио да прихвати хришћанство, био би доживотно протеран. Међутим, ако би прихватили хришћанство и крстили се, могли су задржати сву своју имовину, укључујући и све своје робове. Робови који би се родили у браку између Јеврејина и хришћанке били би хришћани, чак и против њихове воље. На крају је Сисебут бацио анатему на све будуће краљеве који не би извршавали овај закон. Такође је вршио присилно покрштавање на које се осврће Исидор Севиљски у својим Етимологијама и где се види да севиљски бискуп није одобравао краљев поступак. На Четвртом сабору у Толеду (633) Исидор је јасно осудио политику насилног покрштавања и додао да је Сисебут поступио непромишљено јер је силом натерао оне које је требало да убеди снагом вере.

Смрт

Сисебут је умро највероватније природном смрћу у фебруару 621. године. Наследио га је његов син, Рекаред II, који је владао само неколико дана. Након изненадне смрти новог краља, изабран је Свинтила, Сисебутов војсковођа који се прославио у борбама против Рукона у астуријским планинама, као и у борбама против Византинаца.

Литература

• Cebrián, J.A. La aventura de los godos. La Esfera, Madrid, 2006 (ISBN: 84-9734-559-2)
• E. A. Thompson. Los godos en España. Alianza Editorial, Madrid, 2007 (ISBN: 978-84-206-6169-8)
• Herwig Wolfram. The Roman Empire and Its Germanic Peoples. Univ. of California Press, London, England, 1997. ISBN-0-520-08511-6