Атаулф. Скулптура из 18. века у Мадриду на тргу Плаза дел Оријенте испред Краљевског двора

Атаулф је био други визиготски краљ између 410. и 415. године. Након Аларихове смрти у Костанци, повео је Визиготе у Галију, где је покушавао без успеха да склопи договор са западноримским двором у Равени и тако учинио Готе опет битним фактором у Римском царству. Године 414. оженио се Галом Плацидијом, сестром цара Хонорија и кћерком цара Теодосија, која му је две године касније родила сина, међутим, визиготски племић, Сигерих, убио га је на спавању у привременој готској палати у Барселони 415. године. Наследио га је други готски племић, Валија.

Извори

O Атаулфовом животу податке садрже дела историчара Оросија, хронике галског бискупа Хидација, као и Проспера Аквитанског.

Лутања по Галији

Након Аларихове смрти и Атаулфовог проглашења за новог визиготског краља, Готи су 411. кренули ка Галији, у коју су стигли следеће године. Галија је у том моменту била у рукама новог узурпатора, Јовина, који је био извикан за цара у Мајнцу исте 411. године када је нови Хоноријев magister utriusque militiae, Флавије Констанције, победио узурпатора Константина III, који је још од 407. године држао Галију, Британију и Хиспанију.

Атаулф је испрва подржао Јовина, међутим, кад је узурпатор почео све више да се окреће другом готском вођи, Сару, Атаулф је напустио узурпатора и вратио се Хонорију. Већ 412. године, поставио је заседу Сару, ухватио га и убио, а такође је помогао Констанцију да савлада и погуби Јовина. Међутим, Равена је остала слепа на ове Атаулфове покушаје приближавања, не толико због самог цара Хонорија, колико због Констанција, који је сада, као некад Стилихон, имао сву реалну моћ у рукама. Констанције није био склон компромисима, а Атаулф још увек није био спреман да сасвим повије леђа и тражио је више него што је Констанције био спреман да му понуди. Историчар Оросије говори о томе како је Атаулф, иако у почетку желећи да Римско царство замени готским не само у имену већ и у територији, схватио је да су Готи, због свог необузданог варваризма, апсолутно неспособни да поштују било какве законе, а пошто је био свестан да држава без закона није држава, решио је да готску снагу употреби за уздизање и обнављање славе римске државе, с жељом да се у будућности на њега гледа као на обновитеља Рима.

Под овим Атаулф свакако није подразумевао потпуно потчињавање римској сили, чак напротив. Поново је 414. године уздигао у пурпур Приска Атала који је био заробљен приликом пљачке Рима 410. године, а онда се исте године оженио и Галом Плацидијом, Хоноријевом сестром која је такође постала визиготска заробљеница 410. године.

Венчање са Галом Плацидијом

Гала Плацидија

Венчање је обављено у јануару 414. године у Нарбону по римским обичајима, и о томе нам сведочи Олимпиодор, који каже да је Гала, обучена у римску одећу, села на престо на римски начин, а поред ње је сео Атаулф, такође обучен у римску одећу са огртачем римског војсковође. Као венчани поклон, Гала је од Атаулфа добила 50 снажних младића обучених у свилу од којих је сваки носио две посуде, једна пуна злата, а друга драгог камења које су Готи опљачкали у Риму 410. године. Затим је прво Атал отпевао свадбене химне (epithalamium), а потом и други угледни Римљани.

Ова свадбена церемонија је јасно показивала да Атаулф има много веће амбиције него што их је имао његов претходник. Аларих је претендовао на место војног врховног старешине, док је Атаулф, венчањем са царевом сестром, претендовао на сам царски пурпур, што је постало и реално оствариво када је Гала родила сина крајем 414. године. Дечак је добио име Теодосије, по свом деди цару, а с обзиром да Хонорије није имао деце, аутоматски је постао први легитимни наследник западноримског престола. Само име Теодосије такође је имало вишеструко значење: Атаулфов син је био унук великог Теодосија, био је нећак западноримског цара Хонорија, као и покојног источноримског цара Аркадија, и брат од стрица актуелног источноримског цара Теодосија II. Све те чињенице ишле су у корист легитимности малог Теодосија као директног наследника западноримског престола.

Смрт

Међутим, Хонорију се никако није допадао овај сценарио. Желео је да поврати своју сестру, али без њеног новог мужа. Констанције је убрзо нашао слабу тачку Визигота, којима су се све више тањиле залихе хране, а редовни извор снабдевања нису имали још од 408. године. Уместо да крене на Готе војском, Констанције је блокирао све копнене и поморске путеве ка Галији. Почетком 415. године, залихе хране су нестале у Нарбону, и Визиготи су били приморани да пређу Пиринеје и да се спусте до Барселоне у потрази за храном.

Убрзо је и мали Теодосије умро, чиме су Атаулфови снови о царском пурпуру били уништени. С друге стране, Констанције није попуштао блокаду, тако да је незадовољство међу Готима расло, с обзиром да им је постало јасно да једину препреку њиховом сталном насељавању представља Атаулфова амбиција да постане неко и нешто на римском двору. У лето 415. су незадовољни визиготски племићи присталице Сара, готског вође кога је убио Атаулф, сковали заверу против свог краља и убили га према законима освете. Атаулфа је убио извесни Евервулф, који је припадао Саровој групи у његовој палати у Барселони.

Атаулфова смрт била је обзнањена у Константинопољу 24. августа 415. године. Сигерих, још један визиготски племић из Сарове групе, за кога се такође тврди да је био Саров брат, побио је потом сву Атаулфову децу из претходног брака, као и Атаулфовог брата, а Галу Плацидију извргао руглу и понижењу тако што ју је натерао да хода читавих 12 миља међу другим робовима испред његовог коња.

Сигерих је међутим био превише крволочан владар, и након само седам дана владавине, био је убијен. За новог краља изабран је Валија, визиготски племић који није био ни у каквом сродству ни са Аларихом, ни са Атаулфом. Нови краљ је вратио Галу Плацидију и Приска Атала на западноримски двор и склопио нови договор са Констанцијем — у замену за жито, Визиготи ће истерати Вандале, Алане и Свеве из Хиспаније којом су ови харали још од 409. године.

Литература

1. P. J. Heather. the Fall of the Roman Empire. A New History. Pan Macmillan, London, 2005 (ISBN: 978-0-330-49136-5), стр. 237—241
2. Michael Kulikowski. Rome's Gothic Wars. From the Third Century to Alaric. Cambridge Univ. Press, New York, 2007 (ISBN: 0-511-24933-0), стр. 181—183
3. the Cambridge Ancient History. The Late Empire 337—425, vol. XIII (A.Cameron, P. Garnsay), Cambridge Univ. Press, 2008 (ISBN: 13-978-0-521-30200-5) стр. 513—514
4. The visigoths from the migration period to the seventh century (ed. P. J. Heather), Boydell & Brewer, 1999 (ISBN: 978-0-851-15762-7) стр. 96 (извор)
5. Edward Gibbon, ''History of the Decline and Fall of the Roman Empire,'' chapter 31 (извор)