Бајазит I

Бајазит I, османска минијатура из 15. века, детаљ са родослова Османске династије, Музеј Топкапи Сараја у Истанбулу

Лични подаци

Датум рођења	1354.
Место рођења	?
Датум смрти	8. март 1403.
Место смрти	Акшехир, Фригија у Малој Азији

Династија

Османлије

Владавина

Претходник	Мурат I
Период владавине	1389—1402.
Наследник	период интеррегнума (1402—1413)

Отац	Мурат I
Мајка	Ђулчичек Хатун

Бајазит I (рођен 1354, умро 8. марта 1403) је био османски султан од 1389. до 1402. године. Пошто је преузео власт после погибије оца Мурата I у Косовској бици 1389, Бајазит је у току наредних година наставио са успешним ратним походима против хришћанских владара на Балкану и против других турских емира у Малој Азији. Натерао је на вазалну послушност српске великашке породице Лазаревића, Бранковића и Балшића, потукао крсташе 1396. код Никопоља и након тога довршио освајање Бугарске. Био је први османски владар који је опсео византијски Цариград, додуше неуспешно. Владавина му је окончана у бици код Ангоре 1402. када је поражен и заробљен у борби са татарским емиром Тамерланом. Умро је у заробљеништву 1403, а након његове смрти уследио је деценијски грађански рат између његових синова.

Порекло и долазак на власт

Порекло

Бајазит, рођен 1354, био је син Мурата I (1362—1389), трећег владара из османске династије, и Ђулчичек (ружин цвет) Хатун, за коју су поједини извори тврдили да је била грчког (византијског) порекла. Према каснијој традицији, Ђулчичек је првобитно била једна од жена Азлана, владара кнежевине Кареси, коме је родила сина Јакшија. Када је Муратов отац Орхан око 1344. припојио Кареси својој држави, Ђулчичек је послата у османски харем. Удата је за Мурата када је овај постао пунолетан, а претходно је одбијала друге просце. Није у потпуности јасно да ли је била Муратова венчана жена или, што је вероватније, конкубина. Иако рођена као хришћанка, Ђулчичек је јавно демонстрирала своју посвећеност исламу тако што је Бруси, османској престоници у Малој Азији, подигла џамију и дервишку текију. Текија је била основана као вакуф, верска задужбина, а Јакши је именован за старатеља мајчине задужбине. Два натписа сачувана уз џамију и текију овековечила су име Бајазитове мајке. Каснија традиција о томе како је Ђулчичек постала Муратова пратиља можда одражава стари обичај номадских Туркмена да отимају невесте.[1]

Освајања Мурата I

Према османским обичајима, султанови синови су у младости упућивани у провинцијске градове као намесници у друштву искусних васпитача и великодостојника од којих се очекивало да принца упуте у државничке послове. Мурат је тако Бајазита 1381. послао у Кутахију, јужно од Брусе, одакле је будући султан управљао новозадобијеним областима у Малој Азији. Слично политички раздробљеном Балкану у другој половини 14. века, тако је и Мала Азија била подељена на више мањих турских емирата. Османлијама из северозападне Анадолије највећи ривали биле су емират Еретне, са центром у Сивасу на истоку Мале Азије, и Караманија, чија је престоница била Коња, некада главни град селџучког Иконијског султаната. Ширећи своју власт на мање турске државе Мурат се трудио да не изазове против себе савез Еретне и Караманије. Бајазит је око 1375, у сваком случају пре 1381. године, ожењен једном принцезом из Гермијане, ћерком локалног емира Јакуба, и преузео је Кутахију званично као део мираза. Када су Османлије припојиле и незнатни емират Хамидилије, јужно од Гермијане, чиме су се приближили престоници Караманије, Караманиди су им објавили рат. Мурат је 1387. поразио Караманиде у рату у коме је Бајазит добио надимак Јилдрим тј. Муњевити. Стекао је такође и репутацију храброг, али плаховитог војсковође. Након османске победе над Караманидима, владари Караманије, Кастамоније и Анталије постали су Муратови вазали. Једино је још Кади Бурханедин, владар Сиваса, и даље пружао отпор Османлијама.[2][3]

Бајазитов отац Мурат I је био први османски владар који је одлучно проширио османске поседе на Балканском полуострву. После Маричке битке 1371. године хришћански владари на Балканском полуострву морали су да прихвате вазалне односе према Османлијама. Византијски цар Јован V Палеолог постао је Муратов вазал 1372, бугарски цар Иван Шишман 1376. године, епирски деспот Исаул Буонделмонти до 1386, а владар Пелопонеза, морејски деспот Теодор I Палеолог 1387. године. Прихватање вазалства није у потпуности зауставило даља османска освајања, тако да је Мурат редом освајао важне градове на Балкану: Једрене (1369), Сер (1383), Софију (1385), Ниш (1386) и Солун (1387). Пошто је 1388. натерао привремено одментнутог цара Трновске Бугарске на вазалство, Мурат се устремио на још непокорене српске земље. После пораза једне османске војске код Билеће 1388, где је победу однео војвода краља Стефана Твртка I Котроманића, Влатко Вуковић, и одбијања кнеза Лазара Хребељановића да прихвати вазалне обавезе према султану, Мурат је почео да припрема већи поход против Срба. [4][5][6][7][8]

Косовска битка и Бајазитово ступање на престо

Исходиште османског похода на српске земље била је чувена битка на Косовом пољу на Видовдан 1389. године. Саме појединости битке нису остале забележене у савременим изворима. У току битке, Мурат I је био убијен и то, према одговору Фиренце на писмо краља Стефана Твртка I, захваљујући делу дванаест заклетих племића. Исход битке није деловао извесно за савременике, али за погибију султана и једног од његових синова чије се име не зна, знало се у Паризу у октобру 1389. године. Према османској традицији из средине 15. века Бајазит је приграбио престо пошто је убио брата Јакуба. Канцелар и један од везира Мехмеда II Освајача, Мехмед-паша из Карамана, записао је како је Бајазит погубио Јакуба пошто је то било неопходно како би се спречило веће зло, а неопходност оправдава и оно што је забрањено. На Западу у почетку није било јасно ко је од Муратових синова наследио убијеног владара. У Венецији су већ у јулу припремали делегацију која је новом султану требала да изрази саучешће. Међутим, венецијански посланик је са собом носио два писма—једно за Бајазита, друго за Јакуба, како би био спреман без обзира на то којег од њих двојице буде затекао као султана. Штавише, било је општепознато да се нови османски владар Бајазит морао повући на исток са главнином преостале војске[9][10][11][12][13]. Бајазитово повлачење било је разумљиво ако се прихвати друга верзија догађаја позната из појединих османских извора по којој Јакуб Челебија није пратио оца у походу против Срба 1389. већ је током тог периода боравио у Анадолији. Јакуб, старији по годинама од Бајазита, наводно је у време Косовске битке регрутовао туркменске одреде у Малој Азији. Муратова изненадна смрт на бојном пољу у ствари је помогла Бајазиту као једином принцу из Османове династије присутном уз Мурата, да приграби престо током битке и да га тако прихвате и они елементи у војсци којима је Јакуб био ближи. Штавише, пошто је Бајазит почео да кује сребрни новац тек шест месеци после Косовске битке сасвим је могуће да је рат између Муратова два сина потрајао неколико месеци након султанове погибије.[14][15][17]

Бајазитово устоличење, сцена из Руског илустрованог летописа.

Муратова смрт током битке и Бајазитово повлачење након боја свакако су послужили краљу Стефану Твртку I да огласи своју победу на Западу. Нови султан је превасходно морао да мисли на учвршћивање власти и, у првом тренутку, није могао да расипа снаге на нову већу офанзиву против српских земаља током 1389. године. Ипак, српски губици били су огромни у односу на расположиве снаге, а смрт кнеза Лазара, који је иза себе оставио малолетне синове Стефана и Вука, ставио је кнежевину Лазаревића у веома тежак положај. Мањи пљачкашки одреди Османлија појавили су се у Србији Лазаревића већ 1389, а затим су преко српских земаља упали у Угарску 1390. године. Неизбежност османске претње натерала је Вука Бранковића да већ у јулу 1389. године започне преговоре са Угрима, док су у случају Лазаревића, где је улогу регента у име малолетног Стефана преузела кнегиња-мајка Милица, непосредну опасност представљали Угри, а не Турци. Плашећи се да би Угри и Вук Бранковић могли да поделе између себе земље Лазаревића, кнегиња Милица је пре лета 1390. године прихватила врховну власт султана Бајазита. Лазаревићи су се обавезали на плаћање трибута и редовно слање војне помоћи султану, а четрнаестогодишња кнегиња Оливера, најмлађа ћерка Лазара и Милице, послата је у Бајазитов харем. Обавезу да сестру лично спроведе османском владару морао је, највероватније, на себе да преузме млади Стефан Лазаревић. Османска заштита врло брзо се показала корисном, пошто су Срби већ у августу 1390. уз турску војну помоћ ратовали против Мађара на линији од Браничева до Шапца.[18][19][20][21]

Походи у Малој Азији и политика према Византији (1389—1392)

Први поход против ривала у Анадолији

Малоазијски беглуци око 1330. године Слично Балкану, и Мала Азија је у 14. веку била подељена на читав низ државица што је омогућило Мурату I и Бајазиту I да истовремено шире своју власт и у Европи и у Азији.

У првим годинама владавине Бајазит је лично предводио походе у Анадолији, док је контролу над поседима на Балкану препустио својим намесницима. Султан је брзо стигао у Брусу и покренуо војску у којој су били и поједини хришћански вазали. Наиме, током Муратовог похода против Срба, Алаудин, владар Караманије, окупио је око себе владаре Анадолије и под његовим утицајем Јакуб-бег, господар Гермијане, заузео је територије које је раније морао да препусти зету Бајазиту. Османлије су почеле противудар већ у зиму 1389/90. године и Бајазит је до марта 1390. поново овладао Саруханом, Ајдином, Гермијаном и другим крајевима уз западну обалу Мале Азије. Једино је Смирна остала ван османске власти, будући да су је контролисали витезови јовановци са Родоса. Као нови владар Ефеса и Милета, Бајазит је потврдио привилегије које су ранији муслимански владари даровали Млечанима. После победа над слабијим емиратима, османски султан се окренуо свом главном противнику Алаудину (1361—1398). Бајазит је заузео неколико већих градова Караманида и опсео Коњу, Алаудинову престоницу. Овакав успех Османлија, реална претња да читава Мала Азија буде уједињена под Бајазитовом влашћу, утицали су да дотадашњи османски вазал Сулејман II Џандарли, владар Кастамоније, приђе Кадију Бурханедину. Владари Сиваса и Кастамоније тако су склопили савез и понудили помоћ Алаудину. Бајазит је на вести о новом противосманском покрету међу анадолским емирима склопио примирје са Караманидима. Како је Алаудин био готово побеђен, услови примирја били су повољни за Османлије. Бајазит је задржао све територије освојене током 1390, а Алаудин је задржао крајеве источно од града Чаршамбе на обали Црног мора.[22][23][16][17]

Султан и византијске међусобице

Манојло II Палеолог, византијски цар (1391—1425), минијатура из византијског рукописа који се данас чува у Националној библиотеци у Паризу.

Боравак у Малој Азији Бајазит је искористио и да се умеша у византијске међусобице. Слабашно Византијско царство, које је спало на Цариград, узак појас западне обале Црног мора и Мореју (Пелопонез) било је подељено на поседе (апанаже) чланова династије Палеолог. У Константинопољу је боравио времешни цар Јован V (1341—1391), док је царев унук, двадесетогодишњи Јован VII, владао црноморском обалом од Месемврије до Цариграда. Уз подршку Ђенове и Османлија, Јован VII је заузео неколико градова и затим се појавио под зидинама Цариграда. Старом цару Јовану помоћ је у последњем тренутку пружио његов син Манојло II, мада се и она показала недовољном. Присталице младог претендента су 14. априла 1390. отвориле капије Јовану VII пазећи да у Цариград не уђу и турски помоћни одреди које је упутио Бајазит. Јован V се са својим присталицама затворио у тврђаву Златне капије, док је Манојло II успео да утекне ван града како би нашао помоћ. Млечанима је била добро позната Бајазитова подршка Јовану VII и једно посланство упућено из Венеције у Цариград 9. априла 1390. добило је два различита упутства која је требало да примене у зависности од тога кога буду затекли као владара Константинопоља—Јована VII или Бајазита I. У међувремену, Манојло II је успео да прикупи помоћ на егејским острвима и у августу се нашао пред византијском престоницом. Ђеновљани су већ потврдили нову промену на престолу и 17. септембра 1390. године Јован V се поново вратио на власт, док је Јован VII отишао свом заштитнику Бајазиту. Уз османску подршку Јован VII је прошао без већих политичких последица и деда му је вратио апанажу на обали Црног мора. Ипак, Јован VII је сада и званично био османски вазал.[24][25][26][27]

Праву природу готово безнадежног положаја Византије открио је Бајазитов поход са краја 1390. године. Уз султана били су, у складу са вазалним обавезама, Манојло II и његов синовац и ривал Јован VII Палеолог. Циљ османског похода био је, на несрећу Палеолога, град Филаделфија, једини малоазијски посед који је преостао Византинцима. Тиме су, парадоксално, византијски одреди, додуше под принудом, допринели коначном нестанку византијске власти у Малој Азији. Пратећи Бајазитове потезе, Јован V је наложио поправке на цариградским зидинама код Златне капије плашећи се да би османски владар могао да се окрене против Константинопоља. Бајазит је затим још једном демонстрирао свој надмоћни положај тако што је поручио Јовану V да разруши све што је урадио на градским бедемима. Цар је учинио шта се од њега тражило пошто му је Бајазит одлучно запретио ослепљивањем Манојла II. Убрзо након овог понижења Јован V се разболео и пао у постељу из које више није ни устао, преминувши у фебруару 1391. године. Нови цар нејаког царства постао је Манојло II (1391—1425), Бајазитов вазал и, по потреби, талац. Пошто се Манојло II домогао Цариграда без султановог одобрења, Бајазит, посвећен предстојећем походу у Малој Азији, савладао је првобитан бес и послао новом цару своју делегацију. Манојло II је и даље морао да плаћа трибут и лично одлази у османске походе, а новина је била што му је Бајазит оштро поручио да се територијом Византијског царства сматра само град унутар зидина. Све ван зидина Константинопоља сад се отворено сматрало за турски посед. Поред тога, Манојло се морао сагласити и да Бајазит именује кадију који ће у Цариграду судити престоничкој муслиманској популацији. У јуну 1391. василевс је поново напустио Константинов град да би учествовао у Бајазитовим походима.[28][29][30]

Други поход против ривала у Анадолији

У лето 1391. године Бајазит је изнова био активан у Анадолији ратујући против својих муслиманских ривала. Прва жртва снажења Османлија била је Кастамонија и Сулејман II је убијен у јуну 1391. године. Бајазит је анектирао практично све поседе Џандарида осим Синопе на северној обали Мале Азије која је дата на управу Сулејмановом брату. Кади Бурханедин је највероватније кренуо у помоћ Сулејману, али је уз пут дознао за смрт свог савезника. Бајазит је затим кренуо ка Амасији, маленом емирату који је представљао тампон зону између Османлија и Сиваса. Појава бројне османске војске привукла је локалне владаре у Бајазитов табор, док је Кади Бурханедин избегавао отворене борбе са моћнијим супарником. Кади Бурханедин је, изгледа, однео победу у бици код Чорумлуа, али овај сукоб није био ништа више од мање чарке. Бајазит је водио поход све до зиме 1391. године. Није могао да нанесе Кадију Бурханедину убедљив пораз, али је бар на своју страну привео анадолијске емире. За пролеће 1392. Османов потомак је почео да планира освајање Синопе са мора како би најзад искоренио Џандариде. По вестима које су стигле у Венецију крајем априла те године, Бајазит је изградио сопствене ратне бродове, што је био први случај да Османлије развијају морнарицу. Заповедништво над флотом приликом напада на Синопу требало је да буде додељено цару Манојлу II Палеологу. Иако је Бајазит почео озбиљне припреме, до овог похода није дошло због прилика у Европи које су захтевале султаново лично присуство.[31][32]

Балкански вазали (1390—1392)

Хришћанске области и османски поседи на Балканском полуострву крајем 14. века. Године у загради означавају време када су владари појединих феудалних области постали вазали османског султана.

Прихватање вазалних обавеза према Бајазиту привремено је довело до раскида односа између Лазаревића и Бранковића, пошто је Вук Бранковић и даље пружао одлучан отпор турској експанзији. Током 1391. османски одреди су се залетали све до Зете, средње Грчке и Драча, а у зиму 1391/2. извели су велики напад на земље Бранковића. Вук је био принуђен да преда Скопље султану 6. јануара 1392, а након тога је морао да прихвати вазалне обавезе према османском владару. У новембру 1392. године Вук Бранковић је у повељи манастиру Хиландару забележио …сложих мир с Турци и приложих великом господину цару Бајазиту и сложих с њим мир. Скопље је убрзо постало седиште османског војсковође Јигит-паше кога су савременици називали Пашаит.[33][21]

Османско напредовање у правцу запада било је олакшано политичком раздробљеношћу територија данашње Албаније, као и породичним сукобима између чланова породице Балшића који су господарили Зетом.[34]¹ Ђурађ II Страцимировић Балшић је у периоду након Косовског боја наишао на опозицију унутар породице коју је представљао његов брат од стрица Константин, син Ђурђа I. Константин Балшић је 1390. или 1391. отишао на Бајазитов двор и постао турски вазал, док је Ђурађ II привукао пажњу Османлија својим преласком у католичанство, везама са папством, као и захваљујући сукобу са локалним великашима Црнојевићима. Скопски санџак бег је Ђурђа позвао у Скопље у лето 1392. и затим га заробио тражећи као откупнину читав низ градова. Могуће је да су османске власти деловале формално у корист Константина Балшића који је дуго био лишен учешћа у управљању Зетом. Суочен са оваквим притиском, Ђурађ је прихватио османско сизеренство и трибутарне обавезе, а слободу је платио предајом Скадра, Дриваста и Светог Срђа на Бојани. Док је Ђурађ сада боравио у Улцињу, Константин је од османског намесника Шахина, који се сместио у Скадар, затражио овај град. Након свађе са Турцима, Константин је морао да спас тражи на једном од јадранских острва под влашћу Венеције. Ипак, прилике су се промениле када је млетачки племић Марко Барбадиђо који је управљао Кројом у име Републике пристао на вазалне обавезе према султану. Млечани су поразили свог нелојалног намесника, док су Османлије, вероватно крајем 1394, поставили Константина Балшића за владара Кроје. Поред Османлија, који су ширили мрежу својих вазала по јужном делу јадранског приморја, слично су чинили и Млечани, мада њихова власт, разумљиво, није залазила дубље у залеђе.[35][36][37]

Територија под директном османском влашћу у Европи још увек је била релативно скромна и обухватала је Тракију и већи део Македоније. Ипак, ови крајеви су били изванредно стратешки значајни пошто су повезивали Балкан и Малу Азију и омугућавали су Османлијама да по потреби интервенишу и у европским и у азијским провинцијама. На територију под директном влашћу султана ослањала се права мрежа вазала све до Црног мора, Дунава, Саве, Дрине и Јадранског и Јонског мора. Ови вазали, као што се може видети, били су појединачно слаби и међусобно посвађани, али су њихов трибут и војни одреди Бајазиту омогућавали успешне походе по Малој Азији.[38]

Освајање Бугарске и битка на Ровинама

Пад Трновске Бугарске

Први већи изазов Бајазиту у европском делу царства упутио је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) који је већ 1392. године покушавао да организује крсташки поход против Турака. У току зиме 1392/3. године трновски² цар Иван Шишман (1371—1395) започео је тајне преговоре са Жигмундом како би прекинуо вазалне односе према султану. Османлије су ипак сазнале за ове преговоре па су, с обзиром да је ово било већ друго Шишманово отпадништво, 1393. кренули у велики поход на Бугарску. Трново, центар државе Ивана Шишмана, освојено је у јулу 1393. после тромесечне опсаде и Трновска Бугарска је покорена. Додуше, цар Иван Шишман је опсаду Трнова провео у Никопољу на Дунаву и победник му је дозволио да ту борави и даље, наравно, као султанов вазал. Слична је била и судбина Шишмановог полубрата, видинског цара Ивана Страцимира (1365—1396) који је морао да потврди своју лојалност према султану тако да је и он остављен на власти као Бајазитов вазал.

Османлије су се такође успешно упустиле у освајање западне обале Црног мора. Једини део бугарских земаља који је, бар привремено, остао ван Бајазитовог домашаја била је Добруџа, која је била центар деспотовине независне од бугарских царева. Почетком 1390. Добруџу је заузео влашки кнез Мирча Старији (1386—1418) под чијом влашћу су се нашли и приморски градови Варна, Емона и Каварна. Османлије су већ 1391. започеле упаде на територије некадашњег деспота Добруџе. Њихове акције искористио је Бајазитов вазал Јован VII Палеолог, братанац византијског цара Манојла II, тако да се Добруџа 1391. или 1392. нашла под влашћу Јована VII, највероватније по Бајазитовом налогу чиме је желео да ојача положај свог вазала након неуспешног преврата у Цариграду.[39][40][41]³

Састанак у Серу

Покоравање Трновске Бугарске практично је удвостручило османске територије у Европи и уједно је померило границе царства све до доњег Дунава. Могуће је да је Бајазит већ тада почео да се заноси мишљу да уклони локалне владаре, анектира њихове области и тако створи централизовану државу. Утицај Угарске у Подунављу, као и тајни покушај измирења Манојла II и Јована VII, изазвали су подозрење код султана. Како би разрешио недоумице и додатно потврдио свој ауторитет на Балкану, Бајазит је сазвао своје хришћанске вазале у Сер у зиму 1393/4. године. Појединачно најзначајнији извештај о овом скупу саставио је један од учесника, цар Манојло II Палеолог, који је изложио своја сећања у посмртном говору из 1407. који је посветио свом брату Теодору I, морејском деспоту. Према овим сећањима, у Сер су позвани са византијске стране сам цар Манојло II, његов брат Теодор I и синовац Јован VII, затим Павле Мамонас, господар Монемвасије, а од српске господе царев таст Константин Драгаш и кнез Стефан Лазаревић. Иако их цар-писац не спомиње, међу окупљенима су врло лако могли бити и Вук Бранковић, као и краљ Марко Мрњавчевић и његова браћа Андријаш и Дмитар, који, из перспективе византијске политике с почетка 15. века када је говор изложен, нису имали важну улогу у догађајима који су претходили серском скупу.⁴ Према Манојловим речима, Бајазит је најозбиљније планирао да побије своје хришћанске вазале на спавању, али је своју одлуку повукао у последњем тренутку. Затим је султан искористио прилику да још више погорша односе између самих Византинаца. Морејски деспот Теодор је управо свом дотадашњем вазалу Павлу Мамонасу одузео Монемвасију, али се овај, мимо феудалних обичаја, обратио сизереновом сизерену—Бајазиту. Бајазит је пресудио тако што је решио да Монемвасију приграби за себе остављајући тако празних руку и Теодора и Павла. Познији византијски извор, Лаоник Халкокондил, који је писао у другој половини 15. века, записао је како су се вазали, суочени са реалном опасношћу да изгубе животе, заверили да ће отказати султану послушност и да више неће долазити на Порту. Уколико је овакав договор и постојао, његови резултати нису били трајни. Султан је отпустио своје понижене вазале кућама, али су му послушност недвосмислено отказали само Манојло II и Теодор I, који су се, на различите начине, вратили на своје поседе, као и браћа Мрњавчевићи, Андрејаш и Дмитар. Млађи синови краља Вукашина напустили су породичне поседе у источној Македонији и преко Дубровника се домогли Угарске где су ступили у службу краља Жигмунда. За разлику од њих, Вук Бранковић је остао на својим поседима, али је убрзано пребацивао драгоцености у Дубровник, а у априлу 1394. добио је и млетачко грађанство.[42][43][45]

Османски походи на Тесалију и Мореју

Монемвасија у време венецијанске власти, Ф. де Вит, Амстердам, 1680.

После састанка у Серу, Бајазитова прва брига била је да заузме Монемвасију и друге пелопонеске градове око којих се Теодор I Палеолог спорио са локалним великашима. Теодор је током скупа морао да спорне градове препише султану који га је, заузврат, задржао уз себе као таоца. Османски емисари су са нешто војске стигли у Монемвасију у фебруару 1394. године, али су грађани одбили да изврше налог свог дотадашњег господара Теодора I и тајно су град понудили млетачком баилу⁵ у Негропонту. Млетачки сенат, који је понуду размотрио у марту, морао је да је одбије плашећи се рата са Османлијама. Монемвасија је, по свему судећи, најпосле примила турски гарнизон у априлу 1394. године. У међувремену, Бајазит је, водећи са собом деспота Теодора, кренуо на Тесалију обећавајући Палеологу слободу чим му стигне вест о предаји Монемвасије. Испред ове османске војске ишла су дипломатска посланства са циљем да испослују предају пелопонеских градова пре доласка султана. Убрзо се на Пелопонезу обрео и деспот Теодор кога је Бајазит отпустио, или се можда успео ослободити бекством. Теодор се домогао Аргоса пре него што су султанови поклисари тамо стигли, затим је опозвао своје наређење о предаји градова и почео да их припрема за опсаду. Следећи деспотов потез био је пресецање свих путева према Монемвасији и опсада града око кога је читав заплет и почео. Да би одбио најављен султанов поход Теодор се морао измирити са Млечанима са којима је склопио споразум у Модону 27. маја 1394. године. Теодор је Млечанима препустио Аргос, а заузврат су Млечани пресекли довоз намерница у Монемвасију морским путем тако да се опседнути град у јулу предао Византинцима. За то време, Бајазит је без већих проблема покорио Тесалију и директно је прикључио свом царству. Лариса у Тесалији је преименована у Јенишехир, а читава Тесалија је као тимар⁶ дата искусном војсковођи Евренос-бегу. Латински војвода од Атине и Тебе Нерио I Ачајуоли (1388—1394) је на саму појаву султана прихватио вазалне обавезе према Османлијама.[46][47]

Слично другим крајевима Балкана, и средњој и јужној Грчкој недостајало је политичког јединства. Долазак Теодора Палеолога на место деспота Мореје 1383. означио је полетак периода сталних борби између Византинаца и латинских владара преосталих државица насталих још у време Четвртог крсташког рата. Фирентинац Нерио Ачајуоли је господарио Коринтом и наметнуо се за владара Атине, најамници из Наваре, који су сменили славне Каталонце, завладали су већим делом некадашње Кнежевине Ахаје, док је Патрас био под влашћу јовановаца са Родоса. Опасност од Навараца приближила је Нерија Ачајуолија и деспота Теодора који се оженио Нериовом старијом ћерком Бартоломејом. Ипак, када је Нерио Ачајуоли преминуо у септембру 1394. оставио је опоруком своје пелопонеске поседе уз Мегару и Коринт млађој ћерци Франчески, жени Карла Тока, војводе од Кефалоније. Теодор I Палеолог, незадовољан оваквим тестаментом, опсео је Коринт одакле је Карло Токо позвао у помоћ Османлије. Османска војска је 1395. упала на Пелопонез предвођена Евренос-бегом, разбила опсаду Коринта и тешко опустошила византијску Мореју. Успут су Турци опљачкали Атину, где су им се прикључили и Наварци. Поход из 1395. ипак је био нека врста казнене експедиције против одметнутог деспота Мореје. Евренос је заузео и две тврђаве у срцу Пелопонеза, Акову и Леонтарион, али их је убрзо евакуисао. Сам султан је у то време имао пречих проблема у погледу односа са царем Манојлом II на које су се надовезале прилике у Подунављу.[48][49]

Почетак прве османске опсаде Константинопоља

Анадоли хисар или Анадолијски хисар, савремени изглед, ову тврђаву подигао је Бајазит I како би могао да опседа Цариград.

Још у Серу Јован VII је султану указивао на нелојалност цара Манојла II. Пошто је Бајазит у пролеће 1394. био превасходно заинтересован за освајање Тесалије и Мореје, Манојло II се вратио у Константинопољ. Према историчару Халкокондилу, Бајазит је позвао на свој двор Манојла II, али је цар одбио да се појави. Сада је Бајазит послао великог везира Али-пашу цару, државника од раније наклоњеног василевсу. Велики везир је пренео Манојлу ултиматум—султан је захтевао предају Константинопоља—док је приватно упозорио цара да не иде на Бајазитов двор. Суочен са пропашћу вишедеценијске политике задовољавања захтева Османлија, Манојло је изабрао отпор. Цар је прво од Млечана, а затим од западних владара почео да тражи помоћ у борби против султана. Како је цар променио своју туркофилску политику, Бајазит је наложио опсаду Цариграда. Опсада је почела у септембру 1394. године и Бајазит се наводно заносио мишљу да по освајању града претвори саборну цркву Свете Софије у своју палату. Међутим, после првог великог јуриша и употребе опсадних справа постало је јасно да султан просто не може да заузме град који су штитиле древне зидине Теодосија II, али је Константинопољ био подвргнут блокади која је, уз прекиде, потрајала чак осам година.[50][51]

Битка на Ровинама

Мирча I Старији, влашки војвода (1386–1418), на фресци израђеној за његовог живота у Арђешкој епископији, данас у Румунији.

Опсада Цариграда, који је симболично представљао најзначајнји бедем хришћанства пренула је угарског краља Жигмунда који је одраније био заинтересован за крсташки рат против Османлија. Иако у основи закаснела, Жигмундова реакција је показала да је краљ био свестан опасности које су Османлије представљале по Подунавље и Средњу Европу. Влашки војвода Мирча био је Жигмундов вазал коме је краљ још раније даровао два поседа у Ердељу, Фагараш и Северин. Мирчини упади у крајеве јужно од Дунава и раније Жигмундово уплитање у односе бугарских владара са Портом утицали су на то да Бајазит 1395. покрене казнену експедицију против Влашке. Султан је прешао Дунав, стигао све до Сланкамена и одатле је кренуо на Влашку. Османска војска, у којој су били и српски вазали, успела је да заузме седам утврђених градова, пре него што се сударила се са Мирчиним ратницима на Ровинама 17. маја 1395. године. Исход битке био је османски пораз, док су краљ Марко Мрњавчевић и Константин Драгаш погинули на бојном пољу. Ипак, пораз није нанео веће губитке главнини Бајазитове војске која се повукла преко Дунава. Штавише, под османским утицајем Мирча је закратко био збачен са влашког престола на који је био постављен његов ривал Влад I. Турске војне посаде остављене су северно од Дунава да бране Мали Никопољ и Ђурђево. Угарски краљ није могао да спречи Бајазита да покори Добруџу и да у повратку погуби Ивана Шишмана, некадашњег трновског цара. Такође, султан је увео директну османску власт у земљама Мрњавчевића и Драгаша. Маркове земље око Прилепа и Константинове око Куманова уклопљене су у новоосновани Ћустендилски санџак. Премда је битка код Ровина показала да Османлије нису непобедиве, освајања Тесалије и Македоније још више су увећала територију Османског царства.[52][53][54]

Док је главнина османске војске била презаузета ратом у Влашкој, Ђурађ II Балшић постао је млетачки вазал и у октобру 1395. је заузео Скадар, Дриваст и Свети Срђ у којима су боравиле малобројне турске посаде. Плашећи се турске одмазде, Балшић је сва три града предао Венецији уз области око Скадарског језера и десне обале Бојане. За себе је задржао само Улцињ и Бар који су опет тешко пострадали у земљотресу 1396. године.[55][56]

Битка код Никопоља

Окупљање крсташа

Османски пораз код Ровина пробудио је оптимизам широм Европе. У далекој Француској, вести о биткама на Косову (1389) и Ровинама (1395) стопиле су се у гласине о великој хришћанској победи и турској погибељи, те је краљ Шарл VI (1380—1422) наредио свечано благодарење у Паризу. За то време, византијски емисари већ су обилазили Западну Европу, а сад су пристизали и Жигмундови посланици. Иако су дипломате угарског краља наишле на топао пријем у Венецији, арагонским и немачким земљама, у Енглеској и Француској, најконкретнији је био војвода од Бургундије Филип II Смели, чији се син Жан од Невера заветовао у августу 1395. да ће кренути у поход. Нови крсташки рат су подржала обојица папа, Бонифације IX из Рима и Бенедикт XIII из Авињона⁷, а придружили су му се и витезови јовановци чија је предстража на Родосу већ била угрожена османским напредовањем. На крају су и Млечани пришли крсташком подухвату мада су своје учешће ограничили на поморске операције. Иначе, у исто време, Венеција је тајно покушавала да помири султана и византијског цара, ради својих трговачких интереса на источном Медитерану.[57][55][58]

Пут на Исток

Окупљање крсташа из Француске било је заказано за 20. април 1396. године у Дижону, док су се у току пролећа мање групе окупљале и у немачким земљама. Нешто витезова стигло је из Енглеске, Арагона, Пољске и Чешке. Главнину су, као што се могло очекивати, чинили Французи, а међу њима се налазио и млади гроф Жан од Невера који је располагао елитним одредима. Пошто Жан од Невера није имао војног искуства, отац га је окружио прекаљеним ратницима—великашима међу којима је само Жан од Вјена имао прилике да се бори са Османлијама још 1366. када је са савојским грофом Амадеом VI ратовао за византијског цара. Крсташи су, као и у ранијим приликама, током пролећа путовали долином Дунава, а у јулу су се окупили у Будиму где је задовољни Жигмунд приметио да су новопристигли ратници толико бројни да би својим копљима могли да спрече да небо падне. Међутим, очекивања да ће Бајазит поново провалити преко Дунава нису се обистинила и Жигмунд се невољно сложио са Бургунђанима и Французима да се крене у офанзиву. Француски витезови су били толико самоуверени да су Бајазита прогласили за кукавицу која избегава отворену битку и тражили су брз напад. Јужно од Дунава крсташи су се пребацили код Оршаве недалеко од Ђердапа и затим су преко источне Србије кренули ка Видину. Један део угарске војске је преко Ердеља ушао у Влашку и одатле протерао Мирчиног ривала Влада, а затим су Угри заузели Мали Никопољ. Истовремено, у Егејском мору налазила се ратна флота од четрдесет и четири ратна брода под командом млетачког адмирала Томаза Моченига која је крајем августа упловила у Дунав.[59]

Прва важнија победа крсташа одиграла се код Видина где је цар Иван Страцимир отворио градске капије хришћанској војсци. Турска посада је побијена, а Жан од Невера и његових 300 сабораца који су се први пут сукобили са Османлијама церемонијално су проглашени за витезове. Слична ситуација се поновила и код Орјахова где је на појаву угарске војске локални заповедник решио да преда град уколико се његовим људима поштеде животи. Жигмунд је пристао, али су крсташи, који су наводно већ почели да заузимају градске бедеме, затражили град по праву мача. Краљ је попустио и поново је уследила сеча турске посаде коју су чинили и муслимани и православни хришћани.

Битка код Никопоља, илустрација настала почетком 16. века, красила је дело Себастјена Мамера, Путовања преко мора племенитог Годфрија од Бујона, доброг краља Светог Луја и многих врлих владара.)

Затим се поход наставио до Никопоља где се налазио добро снабдевени гарнизон којим је командовао Доган-бег. Млечани и Ђеновљани су стигли речним путем 10. септембра, а убрзо је стигао и Жигмунд са крсташима. Зидине Никопоља биле су недавно ојачане после смакнућа Ивана Шишмана, а и сам положај града на обали Дунава био је тешко доступан. Покушаји поткопавања зидина и јуриша са лествама на зидине показали су се као неуспешни и хришћанска војска је опколила град покушавајући да исцрпи градску посаду. У међувремену, ни Бајазит није губио време. Вест о окупљању крсташа са Запада затекла га је при опсади Константинопоља. Према византијском историчару Дуки, султан је био одлично обавештен и у Једрену је окупио своје одреде из Анадолије и Румелије. По свему судећи, када су италијански ратни бродови пролазили кроз Дарданеле и Босфор у августу 1396. године, сав већи посао на транспорту османске војске из Мале Азије био је већ готов. Бајазит је наредио наставак блокаде византијске престонице, а затим је покренуо своју војску да одбије Жигмунда и његове савезнике. Каснији османски извори веле да је као претходницу послао прослављеног војсковођу Евренос-бега који је требало да мотри на кретање непријатеља. Провинцијски одреди чекали су султана између Једрена и Пловдива, док је Стефан Лазаревић стигао са својим ратницима преко Софије. Рачуна се да су се Срби прикључили главнини султанове војске у Трнову око 21. септембра. Ту је османску војску затекла и угарска извидница. Бајазит је затим кренуо ка Никопољу, утаборио се јужно од града 24. септембра и добро утврдио свој логор. Истог дана су крсташи, плашећи се можда испада из града, побили око хиљаду заробљеника из Орјахова и у журби их оставили несахрањене.[60]

Битка код Никопоља

Битка код Никопоља одиграла се 25. септембра недалеко од града, премда је тачно место битке и дан данас предмет расправа. Бајазит је, по свему судећи распоредио своју војску, која је могла бројати и 15.000 људи у облику полумесеца, при чему су одреди из Румелије били на десном крилу пошто се рат водио на тлу Европе. Према османској војној традицији главнина коњице била је у центру, испред коњице стајали су стрелци заштићени палисадом, а испред њих лака коњица позната под називом акинџије. С друге стране, Жигмунд је обуздавао своју војску, која је могла бројати око 16.000 ратника, желећи да процени султанову одлучност да нападне. Намера угарског краља, изнесена на ратном већу претходне вечери, била је да пошаље лако наоружану коњицу из Влашке и Едреља да растера акинџије и тако отвори простор за јуриш западњачких витезова. Крсташи су ове планове сматрали за обичан покушај да им угарски краљ ускрати славу подвига, док су лаку коњицу из Подунавља посматрали као одреде наоружаних сељака. Жигмунд је још једном попустио и 25. септембра Бургунђани и Французи су се постројили испред крсташког бојног реда.[61]

Уследио је јуриш француских крсташа које је предводио несмотрени гроф од Еа, конетабл француског краља⁸, за којим су кренули Жан од Невера и други великаши са својим пратњама. Како се између хришћанске и османске војске налазила стрма удолина, крсташи су једино могли да виде одреде лако наоружаних акинџија. Акинџије су се разбежале, док су крсташи провалили кроз редове пешадије и ограде од палисаде, да би се затим нашли опкољени са три стране. После успона и борбе са акинџијама, потом са турском пешадијом, затим са спахијама изморене крсташе напали су елитни коњанички одреди из султанове пратње. Крсташи су били потпуно разбијени, великаши су почели да полажу оружје и предају се, а то је учинио и млади Жан од Невера на наговор својих телохранитеља. Према западним и османским изворима Бајазит је Никопољску битку добио у два одвојена сукоба, прво са крсташима, затим са угарским одредима краља Жигмунда. Угри су кренули у јуриш за Французима, али, по свему судећи, нису ни стигли до палисада. После сукоба са пешадијом, Жигмундову главнину одреда су напале спахије, а потом је Бајазит задао пресудни ударац тако што је у борбу послао кнеза Стефана Лазаревића и његове Србе. Кнез Стефан је затим заробио заставу угарског краља чиме је и фактички почела бежанија Жигмундових људи. Бојно поље су још раније напустили Мирчини Власи и Жигмундови ердељски вазали.[62]

Бајазитова победа

Анонимни мајстор дрезденског молитвеника, Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века (после 1470. године) израђена као илустрација за Хронику Жана Фроасара. Наручилац је био француски великаш Луј од Брижа. Данас се илустрована Хроника чува у Националној библиотеци у Паризу

Жигмунд се, заједно са великашима, без већих проблема повукао према Дунаву и укрцао на млетачку адмиралску лађу. Већина обичних војника није била те среће јер су неки страдали у борбама, други су се подавили покушавајући да препливају Дунав, а било је и случајева претоварених бродова који су тонули у реку. Цитирајући сина тадашњег великог везира Кара, Тимурташ-паше, османски историчар Нешрија је записао како су Османлије заробиле око 2000 људи. Нешрија такође вели да је Бајазит био изненађен раскошношћу крсташког табора у коме је затим провео ноћ заједно са својим војсковођама славећи велику победу.[63]

У крсташком логору султан је затекао несахрањена тела ратника из Орјахова. Бајазит се разбеснео и наредног јутра наредио да му се сви заробљеници доведу. Владар је по исламским законима имао право на петину ратних заробљеника и Бајазит је могао слободно да бира међу сужњима. Преко двојице француских велможа који су говорили турски затражио је да му се доведу двадесеторица најугледнијих заробљеника за које се могла тражити велика откупнина. Остале је Бајазит у наступу гнева желео да јавно погуби као одговор на масакр његових људи у Видину и Орјахову. Султан је наредио смакнуће заробљеника и поред тога што су га учени људи из његове свите убеђивали да ће такав потез расрдити Алаха. Бајазит је, када му се призор смучио, наредио да се покољ обустави.[64]

Последице Никопољске битке (1396—1399)

Пад Видинског царства и повратак крсташа кућама

Непосредно после Никопољске битке Бајазит је искористио Жигмундов пораз да свргне Ивана Страцимира и освоји Видин. Тако је 1396. године средњовековна Бугарска у потпуности пала под турску власт. Видин је претворен у средиште одакле су убудуће предузимани походи на Влашку, Угарску и Србију. Први упад у Угарску уследио је недуго после битке. Османлије су извеле продор у Банат, разориле Земун и Сремску Митровицу и преко Посавине и Подравине стигле све до Птуја. Иако су Угарском владали поуздани намесници, земља је била обезглављена одсуством краља. Жигмунд је на млетачким лађама из Дунава упловио у Црно море и обрео се ускоро у Цариграду где се састао са царем Манојлом II Палеологом. Вести о катастрофи код Никопоља биле су тежак ударац за византијског цара који је и даље боравио у опседнутом граду. Жигмунд је обећао да ће наредног пролећа покренути нови поход против Османлија и у пријатељству се растао са царем. Бајазит је и ову прилику искористио да се наруга пораженом краљу Угарске. Док је краљевска лађа пловила кроз Дарданеле, Бајазит је наредио да се у Галипољу построје његови хришћански заробљеници који су запомагањем пропратили Жигмундов пролазак. Жигмунд је опловио Балканско полуострво и 21. децембра се искрцао у Дубровнику где је провео Божић. У централну Угарску се вратио после четворомесечног одсуства преко Сплита, Сења и Загреба. Почетком 1397. године Жигмунд је кренуо у кажњавање бившег палатина Стевана Лацковића, заповедника ердељских одреда код Никопоља, који је погубљен и лишен имовине. За Жигмунда био је то почетак нових заплета који су га спречили да се активније бави противосманском политиком све до периода након Ангорске битке.[65][66][67][68]

Антонио де Пукио-Писанело (?), Жигмунд Луксембуршки, краљ Угарске (1387-1437) и Чешке (1419-1437) и цар Светог римског царства (1433-1437), портрет настао највероватније 1433. године.

Вести о тешком поразу код Никопоља стигли су до Француске током децембра 1396. године захваљујући групицама преживелих. Први доносиоци лоших вести били су у Паризу сумњичени као скитнице и неколицина је затворена под оптужбом да шире лажне вести. Тек када су двојица притворених идентификовани као слуге конетабла од Француске, бургундијски војвода је послао свог коморника да се распита о судбини Жана од Невера. У међувремену, младић је са најугледнијим заробљеницима био заточен у Бруси где је уживао благ третман који је подразумевао добру исхрану и ограничено кретање. Неколицина старијих великаша, укључујући и некада ратоборног грофа од Еа, притиснути годинама, поразом и понижењима, разболели су се и убрзо поумирали. Османлије су њихова тела предали Ђеновљанима који су их сахранили у фрањевачком манастиру у Галати. У Париз је на Божић стигао и Жак од Ејиа, кога су Бајазит и Жан од Невера заједнички упутили на Запад. Жак од Ејиа је предао бургундијском војводи писмо његовог сина, а затим се са угледном пратњом и богатим даровима вратио Бајазиту. У јануару 1397. низ писама је циркулисао Западном Европом у коме су породице заробљених тражиле помоћ пошто је султан захтевао огромне откупнине. Новац је прикупљен и затим послат на Исток преко италијанских банкара и дипломата ђеновљанске породице Гатилузи која је владала егејским острвом Лезбос. Жан од Невера, који је учешћем у бици код Никопоља зарадио надимак Неустрашиви, вратио се у Дижон 22. фебруара 1398. године, скоро две године након свог одласка из Бургундије. Са собом је донео и неколико личних дарова од Бајазита: гвоздени буздован, ланене тунике по турској моди, неколико лукова са кожним тетивама (за које се у Француској веровало да су од људских црева) и мали бубањ. Иако су савременицима ови дарови деловали збуњујуће, Бајазитова порука је највероватније била да Османлије рат воде успешно простим оружјем, без сувишно нагиздане опреме и оружја какво су крсташи носили.[69]

Прилике у српским земљама и Византији

Деспот Стефан и кнез Вук, манастир Руденица, 1402—1406. година.

Док је питање откупнине као и кривице за пораз заокупљало Западну Европу, прилике на Балкану су ишле на руку султану. Видин је, као што је споменуто, био покорен, а цар Иван Страцимир је био послат у прогонство у Анадолију где је умро 1397. године. Угарски пораз код Никопоља довео је и до коначног пада Вука Бранковића који је зарољен 1396, а 6. октобра 1397. је умро као Бајазитов сужањ. Област Бранковића је практично престала да постоји пошто ју је Бајазит доделио свом лојалном вазалу кнезу Стефану Лазаревићу. Поред тога, османски гарнизони су размештени у Звечан и Јелеч који су донедавно припадали Бранковићима. Вукова удовица Мара, сестра кнеза Стефана, остављена је на неком мањем поседу, можда у Дреници, одакле је са својим синовима упорно покушавала да поврати контролу над изгубљеним земљама. Сада је међу српском господом у први план избио кнез Стефан Лазаревић који је контролисао већу територију него некада његов отац Лазар Хребељановић, мада је његов положај, под сталним надзором султанових службеника и војсковођа, био неповољнији. Колико је Стефанов положај ипак био несталан, сведочи и османски поход на босанско краљевство током јануара 1398. године у коме је учествовао и Лазарев син са помоћним одредима. У Босни су се у то време сукобљавала два претендента на краљевску власт Твртко II и Остоја, који је тражио турску подршку и помоћ. Иако бројна, османска војска је, услед тешке зиме, једино успела да опљачка делове Босне и унесе страх у приморске градове. Неуспех похода сваљен је на плећа младог кнеза Стефана, кога су поједини српски великаши оптуживали код Бајазита да није одан султану и да тајно преговара са Угрима. На челу завере против кнеза биле су војводе Новак Белоцрквић и Никола Зојић који су, преко извесног властелина Михаила одржавали везе са османским двором покушавајући да се ослободе Стефанове превласти и директно постану османски вазали. Михаило, можда идентичан Михаилу Кончиновићу, ктитору манастира Вољавча код Страгара, у пролеће 1398. године открио је планове завереника кнезу који је Белоцрквића погубио, а Зојића натерао да се, са све породицом, замонаши. Затим је Бајазиту прво упућена његова ташта, кнегиња Милица, која је након замонашења примила име Евгенија. Кнегињина посета османском султану, предузета са циљем да се кнез оправда, била је тек делимично успешна пошто је успела само да уговори Стефанов пријем на турском двору. Стефан је Бајазита посетио у другој половини 1398. године и отворено је признао султану да је ипак преговарао са Угрима. Бајазит је опростио кнезу, али га је подсмешљиво подсетио на судбину бугарских царева и осталих који су се уздали у мађарску помоћ. На растанку, султан је, према Константину Филозофу, саветовао кнеза Стефана да, док ужива његову заштиту, сатре своје силне и доведе на своју вољу, да уздигне своје верне људе било благородне, било ниште. Дубровчани су писмом од 30. новембра 1398. честитали кнезу на срећном повратку от великог господара.[70][71]

Пораз крсташа код Никопоља имао је тешке последице и по Цариград и византијске провинције. Бајазит је Константинопољ држао под блокадом, а у зиму 1396. године обновио је опсаду. Султан је јавно захтевао да Манојло II препусти Константинопољ Јовану VII, при чему су се у исцрпљеном граду појавили бројни незадовољници вољни да помогну остварење Бајазитовог ултиматума. Како напади на цариградске зидине нису уродили плодом, Турци су опсели Перу (Галату), ђеновљанску колонију на северној обали Златног рога. Овога пута, Византинци и Латини су се међусобно потпомагали одбијајући османске навале. Прилике у Цариграду су биле толико тешке да је Манојло размишљао да, уколико се покаже да су турске навале незадрживе, град препусти Венецији уз егејска острва Имброс и Лемнос. Млетачки дипломата који је у априлу 1397. требао да крене пут Константинопоља добио је инструкције да учтиво одбије ову понуду и увери цара да ће помоћ са Запада убрзо стићи, пошто се у то време још увек веровало у нови Жигмундов поход. Иако су Млечани, као и у ранијим случајевима, имали план и за случај да Јован VII загосподари Цариградом, ипак су у град редовно слали испоруке житарица. Пошто је Цариград добро снабдеван и из других крајева, сматра се да је у пролеће 1397. Бајазит поново попустио опсаду и напустио лично надгледање даље блокаде града. О константним нападима османских одреда на Цариград сведоче и бројна документа сачувана у Млетачком архиву. Османски одреди који нису учествовали у опсади цареве престонице послати су да пустоше византијске крајеве на Пелопонезу. Евренос-бег је са око 50.000 људи упао из Тесалије у Мореју и уз пут привремено заузео Атину. Као и цар Манојло, тако се и деспот Теодор обраћао за помоћ Млечанима нудећи да им прода утврђени Коринт. Како Венеција није прихватила ову понуду, морејски деспот је крајем године Коринт продао родоским јовановцима што је одобрио и цар Манојло, као и царица-мајка Јелена која је тада била на самрти. У јуну 1397. Турци су заузели Аргос и, како би утерали страх у кости непријатељима, разорили град, побили бројно становништво а остатак, неких 30.000 људи, су одвели у ропство у Малу Азију. Теодор I је одговорио на овај изазов покушавајући да се Османлијама одупре у отвореној бици, али је током лета 1397. године претрпео пораз код Леонтариона. Османлије су затим пљачкали Пелопонез све до венецијанских лука Модон и Корон, а затим су се, као и раније, вратили у Тесалију.[72]

Даљи ток опсаде Константинопоља и пут цара Манојла II на Запад

Цариград, приказ из 1422. године; мапу је израдио фирентински картограф Кристофоро Буонделмонти (Cristoforo Buondelmonti); (Description des îles de l'archipel, Национална библиотека у Паризу). У питању је најстарији сачувани приказ Цариграда и једини сачувани пре осмаснког освајања Града 1453. године.

У јуну 1398. Венеција је поново радила на измирењу цара и султана, а у септембру исте године Млечани су вршили војне припреме уколико Бајазит покуша да изврши препад на град флотом коју је окупљао у Галипољу. Све време Млетачки сенат је упућивао цара да помоћ и савезнике тражи међу западним монарсима. Манојло је тако ушао у преписку са папом, великим московским кнезом Василијем I, енглеским краљем Ричардом II и француским краљем Шарлом VI. Византијски апели су највише одзива имали на француском двору. У околини Шарла VI се отворено планирао нови крсташки поход, а краљев стриц, војвода од Орлеана, већ се нудио да преузме вођство над крсташима. Као одговор на Манојлове сталне молбе, Шарл VI је у пролеће 1399. организовао војну експедицију која је требало да делује као претходница већег крсташког похода. Под командом маршала Бусикоа, ветерана Никопољске битке и некадашњег Бајазитовог заточеника, две галије и још четири брода испловили су из јужне Француске крајем јуна 1399. године. Бусико, који је од раније познавао цара Манојла, стигао је у Цариград са око 1.200 ратника у пратњи још неколико бродова Млечана, Ђеновљана, породице Гатилузи и јовановаца са Родоса. Измучени опсадом, Цариграђани су топло дочекали ову малену војску која је затим у парадном поретку промарширала Константиновим градом. Под командом цара и маршала Бусикоа француски одреди су очистили околину града од Турака, неуспешно напали Никомедију и опљачкали неколико османских градова на малоазијској обали. Војни домети француске војне експедиције, кад се узму у обзир размере османског притиска, били су веома скромни, тако да је Бусико почео да убеђује Манојла да напусти Цариград и крене на Запад да лично тражи помоћ. У међувремену, Бусико је радио на измирењу цара и његовог синовца Јована VII који је изгледа од 1397. године одустао од сарадње са Бајазитом. Бусико је почетком децембра 1399. године отпутовао у Селимврију и одатле довео Јована VII у Цариград. Стриц и синовац су се сложили да Манојло отпутује на Запад, а да Јован VII управља Цариградом као регент, да би по царевом повратку Јован добио као апанажу Солун са околином, које је додуше, тек требало отети Османлијама.[73][74]

У децембру 1399. Манојло II и Бусико су отпутовали на Запад, док се Јован VII прихватио регентства уз новчану помоћ Млечана и Ђеновљана намењеној одбрани града. Цар Манојло II је са собом повео и супругу Јелену, ћерку Константина Драгаша, и два сина, али само како би их у млетачком Модону на Пелопонезу поверио на бригу брату Теодору I Палеологу. Долазак Јована VII у Цариград свакако је привукао Бајазитову пажњу. Изгледа да је Јован VII морао да Бајазиту препусти Селимврију и околину Константинопоља, као и да дозволи долазак турског кадије у град, што је 1391. године Манојло II Палеолог обећао, али упорно одбијао да изврши. Долазак Јована VII у Цариград деловао је као догађај који би, дугорочно гледано, био у османским интересима. Како год било, османска блокада града је настављена и Млетачки сенат је 1400. упозоравао Јована VII да не верује лажним обећањима султана и да се придржава савета свог стрица, а да ће му Венеција помоћи у очувању града. Дука преноси да је у том периоду, иако се не може датовати, Бајазит упутио Јовану VII ултиматум да му се град преда у замену за провинцијску апанажу коју је нудио Палеологу, обећавајући да ће разорити град ако му се не удовољи. Јован му је одговорио да су Цариграђани можда беспомоћни, али да се уздају у Божију помоћ. Ипак, и поред претњи и константне опсаде града, Бајазит се све више и више морао бавити приликама на Истоку.[75][76]

Супарништво са Тамерланом и битка код Ангоре

Османско освајање Анадолије

Османско царство пре Ангорске битке 1402. године. Територије државе из времена Мурата I су обојене светлозеленом бојом, а територије стечене освајањима Бајазита I тамнозеленом бојом. Попришта значајних битака су обележена црвеном бојом.

Почевши од 1397. године Бајазит је превасходно био окренут Малој Азији, пошто је у време Никопољске битке карамански емир Алаудин заратио против Османлија и погубио османског беглер-бега Анадолије. Бајазитов одговор је уследио у походу који је лично предузео 1397. године, а османска војска је била толико бројна да је Алаудин како би искамчио мир одмах ослободио све ратне заробљенике и вратио одузети плен. Бајазит се није обазирао на ове понизне потезе противника већ га је поразио у равници недалеко од Акчаја. Алаудин се склонио у караманску престоницу Коњу, али су га житељи града изручили Бајазиту који је наредио његово погубљење. Затим су Османлије кренуле на југ у правцу града Ларенде где се налазила Алаудинова удовица, Бајазитова сестра. Она је наредила да се капије града отворе победоносном Бајазиту који је затим послао своју сестру у Брусу.[77][78][79][80]

Освајање Караманије је отворило Бајазиту нове путеве ка Истоку. У току 1398. Бајазит је протерао Кади Бурханедина из Сиваса и затим је анектирао неколико мањих емирата на малоазијској обали Црног мора. Једино је ђеновљанско насеље у Самсуну на Црном мору остало ван османских поседа. Како је Кади Бурханедин ускоро умро, Османлије су заузеле Сивас. Кади Бурханединови наследници, међусобно посвађани, затражили су Бајазитову заштиту од Туркмена из суседне кнежевине Ак-којунлу (Беле овце). Османски султан не само да није услишио њихове молбе, већ је заузео читаву државу Кади Бурханедина и претворио је у пограничну провинцију. Сада је Бајазиту био отворен пут ка Источној Анадолији и 1399. Малатија, источно од Сиваса, иначе најсеверније упориште египатских Мамелука, дошло је под отоманску власт. Већ 1401. године Османлије су избиле на Горњи Еуфрат и одузеле Ерзинџан и Ерзерум локалном владару Тахартену. Горњи Еуфрат није био само у интересној сфери Бајазита, већ и једног другог амбициозног муслиманског владара, татарског емира Тимура Ленка (Хромог) (1370—1405).[81][78][80]

Тамерланов први поход на Малу Азију

Тимур или Тамерлан, како је познат у европској традицији, се још од раније интересовао за прилике у Малој Азији и мамелучкој Сирији. Већ од 1390. године припадници владарских породица из Гермијане, Сарухана, Ајдина и Ментеше су бежали на Тимуров двор, тражећи подршку у борби против Бајазита који је анектирао њихове земље. Тимур је ове бегове радо примао и поверавао им је важне положаје у својој војсци. Тахартен, владар Ерзинџана и Ерзерума, такође је спадао у Тамерланове вазале и након краткотрајног прихватања Бајазитове превласти отишао је Тимуру. Дипломатски односи између Тимура и Бајазита су се све више компликовали. Како је Тамерлан пружио заштиту Тахартену, кога је још од раније веома ценио, Бајазит је узвратио тако што је примио под своје окриље Кара Јусуфа, емира државе Кара Којунлулар (Црне овце). Тимур је затим од Бајазита захтевао да врати малоазијске територије њиховим законитим владарима, као и Ерзинџан Тахартену и да му изручи Кара Јусуфа. Бајазиту је упућено једно подсмешљиво писмо у коме је Тимур, који је себе сматрао потомком Џингис-кана, заједљиво писао о незнатном пореклу османске династије, одајући ипак пошту Бајазиту за победе остварене над хришћанским владарима. Писмо Бајазиту Тимур је завршио поредећи величину њихових царстава питајући свог противника: Зар се један тако безначајан владар као што си ти уопште може поредити са нама? Бајазит је лаконски одговорио (Ако је тако), гонићемо вас до Тауруса и Султанеје.[82][83][84][85]

После оваквог одговора, Тамерлан је припремио свој први поход у Малу Азију где се појавио у августу 1400. године. Тахартен га је у Ерзеруму и Ерзнџану примио са свим почастима. Почетком септембра Тимур је опсео Сивас (некадашњу Севастеју) који се предао после двадесет дана опсаде током које су Тамерланови људи поткопавали градске бедеме и из опсадних справа засипали град. Тамерлан је наредио да се око четири хиљаде јерменских војника у османској служби одмах побије на веома суров начин, а смрћу су кажњени и остали најхрабрији браниоци Сиваса, јер је Тамерлан цинично рекао да би могли да заразе остале храброшћу. Хришћанско становништво града одведено је у ропство, као и намесник града, Бајазитов син Ертогрул, кога је татарски емир доцније погубио. Градске зидине су порушене и буквално сравњене са земљом. После ове демонстрације силе Тамерлан се није залетао у Малу Азију, већ се вратио на Исток пошто су му пажњу привукли Мамелуци који су у неколико наврата пружали уточиште багдадском султану Ахмеду Џелаиру, кога је Тимур више пута протеривао из Багдада. Млади султан Египта, Фараџ (1399—1412) је одбио да прихвати Тимурово сизеренство, те је крајем 1400. Тамерлан преко Малатије упао у Сирију и разорио Алеп и Дамаск. У марту 1401. године Тимур је напустио Дамаск где је убрзо поново успостављена мамелучка власт, а затим је током лета исте године још једном ушао у Багдад и, после седам година одсуства, наредио свеопшти покољ становништва. Затим се повукао у Карабах где је провео зиму 1401/02. године припремајући поход против Османлија.[86][87]

Припреме за битку

Већ у фебруару 1401, док је цар Манојло II још увек био гост Хенрија IV, у Лондон су, захваљујући локалним трговцима, почеле да стижу фантастичне гласине о великом краљу Оријента, преобраћенику у хришћанство, који је победио и убио турског владара. У Западној Европи су, наиме, још од 13. века повремено колале гласине које су подстицале наде да би се Монголи могли преобратиту у хришћанство и искористити у борби против муслимана. За разлику од енглеског двора, француски двор је имао далеко прецизније вести о Тамерлану и његовим намерама. Француски краљ је, као врховни господар Ђенове, још од 1396. био у преписци са Тимуром преко мисионара из редова доминиканаца. Шарл VI је покушавао да са Тимуром постигне трговачки уговор, па чак и неку врсту мировног споразума. Ђеновљани из Галате су такође одржавали директне везе са Тамерланом. Није искључено да је пре 1399. и Манојло II Палеолог одржавао кореспонденцију са татарским емиром. Извесно је да је у августу 1401. Јован VII Палеолог упутио једног доминиканца као посланика Тамерлану преко кога је предложио да, уколико Татари поразе Османлије, да византијски цар почне да исплаћује данак емиру који је дотада плаћан султану. Трапезунтски цар је такође признао Тимура за свог суверена и татарски емир је од њега затражио 20 ратних бродова који су требали да пресеку покушај Османлија да побегну у Европу. Бродови су тражени и од Ђеновљана из Галате који су чак на зидине свог насеља поставили Тамерланов стег. [88]

Током Тамерланових похода на Истоку ни Бајазит није био беспослен. Већ 12. октобра 1400. године у Венецији је било познато да Бајазит врши попис војних одреда и прикупља велику војску. Млечане је посебно узнемиравала чињеница да су османски вазали из околине Скадра били позвани у рат. Бајазитове припреме, започете након пада Сиваса, биле су дуге и опсежне. Оне су се, додуше непосредно пред Ангорску битку, одразиле и на прилике у српским земљама где је султан, у пролеће 1402, вратио Бранковићима бар део њихових земаља, док су се Гргур и Ђурађ, старији синови Вука Бранковића, обавезали на извршавање вазалних обавеза. Бајазитове најпрече бриге нису биле непознаница у опседнутом Цариграду, али опсада није повучена бар до почетка јуна 1402. године. У међувремену, дуго одсуство Манојла II, који је у Паризу и Лондону изазвао искрено дивљење, недолазак конкретне војне помоћи са Запада и таласи глади су изазвали поједине случајеве у којима су грађани Цариграда ноћу преко градских бедема бежали на турску страну. У Цариграду су се појавиле сумње да је патријарх у дослуху са Турцима и да планира да им преда град, док је и политика Јована VII Палеолога стално била под упитником. Од августа 1401. године Јован је слао укупно три посланства Бајазиту, мада конкретни циљ ових преговора није остао забележен. Прво посланство, у коме су учествовали и представници цариградских Млечана и Ђеновљана, уговорило је неку врсту мировног споразума са султаном који је, под наговештајем обрачуна са Тимуром, чак обећавао да ће Византинцима вратити поједине приморске градове. Какви су били резултати ове мисије остаје непознато. С друге стране, Јованово писмо енглеском краљу Хенрију IV (1399—1413) упућено 1. јуна 1402. открива да се Константинопољ налазио у безизлазном положају. Амбасадор кастиљског краља Енрикеа III на Тамерлановом двору, Руј Гонзалес де Клавихо, записао је како је Јован VII на крају ипак понудио предају града османском султану која је требало да уследи по Бајазитовом повратку из похода 1402. године. Из Клавиховог исказа није јасно да ли је Јован VII, који је одржавао дипломатске везе и са Тамерланом, предају града у ствари условио османском победом. Према једној анонимној византијској хроници, царски посланици су са кључевима града уочи Ангорске битке били упућени Бајазиту и стигли су већ до малоазијске Фригије када су чули за исход битке. Судећи по овој вести, у Цариграду се сасвим озбиљно рачунало да ће Бајазит победоносно изаћи из сукоба са Тимуром.[89][90]

И Тимур и Бајазит су у јуну 1402. почели да окупљају војне одреде за предстојећу битку. Тимур је преко Ерзинџана стигао у околину Сиваса где је извршио смотру војске. Према описима савременика, један део војске носио је барјаке, оклопе, опасаче, штитове и другу опрему у црвеној, други у жутој, а трећи у белој боји. Преко Цезареје Тамерлан је пошао према Ангори (Анкари) пошто је био обавештен да се Бајазит тамо налази. Пре Тимуровог упада у османске земље, Бајазит је прикупљао своју војску у северозападном делу Мале Азије у околини Измида (Никомедије), Изника (Никеје) и Брусе. Прво су окупљени одреди из некадашњих малоазијских емирата Ајдина, Сарухана и Каресија којима је заповедао султанов најстарији син Сулејман, док је његов брат Мустафа командовао војском из Хамида, Теке, Карамана и Гермијане. Бајазит је позвао одреде из европских провинција царства, вазалне владаре, као и војску која је до тада била ангажована на опсади Цариграда и чувању Галипоља. Султана су пратили и јаничари. Бајазит је са собом водио и десет ратних слонова, али је Тимур у том погледу био надмоћнији пошто је имао чак двадесет и шест слонова. Иако извори нуде преувеличане бројке у погледу бројности тимуридске и османлијске војске, у модерној историографији се процењује да је Тамерлан располагао са 140.000 људи, а Бајазит са 85.000 ратника. У оквиру Бајазитове војске налазили су се српски одреди предвођени браћом Стефаном и Вуком Лазаревићем, као и браћом Бранковић, Ђурђем и Гргуром. Ни бројност српских помоћних одреда није извесна пошто је Дука забележио да их је било 5.000, Халкокондил 10.000, а турски извори бележе свакако претерану бројку од 20.000 људи.[91][92][93][94]

Рат није вођен само директним оружаним сукобом него су супростављене стране настојале да ослабе и поткопају положај свог противника. Бајазитов вазал Кара Јусуф је током зиме опљачкао један караван који је упућен у Меку. Тамерлан је тражио од Бајазита да казни свог штићеника, али је остављен без одговора. Тимур је покушавао да изазове раздор у османском табору. Са собом је водио Бајазитовог синовца, Мурата, сина Сауџи Челебије⁹, као и представнике анадолских династија које је Бајазит развластио. Да би додатно распалио ратоборност своје војске и одржао дисциплину Тимур је наредио исплату седмогодишњих плата унапред, док су уз његову ордију путовали и имами који су даноноћно рецитовали речи пророка Мухамеда. Тимур је мудро изабрао пут којим се из Сиваса са севера путовало ка Анкари, пошто је уз тај пут било довољно извора воде. Поред тога, како бележе каснији писци, пролазак османске војске кроз Малу Азију пратила су неповољна знамења. Према Дукиним речима, на небу се могла видети комета са репом дужим од седам стопа, која је најављивала да ће народ Божији (тј. Византинци) бити спашен од Фараонове тираније (тј. Бајазитове) захваљујући другом Фараону (Тамерлану). Халкокондил је пак записао како је јак олујни ветар срушио Бајазитов шатор у Кападокији, док су у Фригији његови синови безуспешно покушавали да разастру шаторе, али да земља није могла да држи кочеве. Присутни Византинци и Срби су читав догађај протумачили да сама земља брани Бајазиту да се стане на тло Фригије.[95][96]

Битка код Ангоре

Према османској војној традицији, у ратовима у Азији војска из европских провинција је смештана на лево крило, док је војска из Анадолије била на десном крилу. У случају ратова у Европи положај европских одреда био је на десној, а азијских на левој страни. У припрема за Ангорску битку Бајазит је направио известан преседан и одреде на десној страни је ставио под команду свог шурака Стефана Лазаревића. Српском кнезу су тако били подређени и двојица угледних османских војсковођа, Тимурташ и Фируз-бег. На левој страни бојног поретка били су одреди из Румелије којима је заповедао султанов најстарији син Сулејман уз неколико прослављених војсковођа као што су били Лала Шахин, Саруџа-паша, Ејне-бег и Евренос-бег. У средини се, са јаничарима, налазио сам султан окружен синовима Мустафом, Исом и Мусом. Сина Мехмеда је султан оставио у позадини са резервним одредима.[97]

Ангорска битка, позната као Демиров бој у српским изворима, отпочела је 28. јула 1402. нападом Тамерлановог сина Шухруха, заповедника десног крила татарске војске, на османско лево крило. Овде су после тешких борби српски одреди успели да одбију и натерају Шухруха на повлачење. Како су Срби кренули напред, Бајазит је, плашећи се да ће их Тимур опколити и уништити, наредио да се повуку. Осипање османске војске нису ипак започели хришћански вазали, већ анадолски одреди. Заповедник одреда из Ајдина је са 500 ратника и барјаком пребегао Тимуру на вест да се у татарском табору налази његов некадашњи господар. Слично су учинили и војници из Сарухана, док су трупе из Ментеше и Гермијане побегле на одређени знак који су им из Тамерлановог логора дали њихови ранији владари. На десном Бајазитовом крилу остали су тако само Срби и управо са те стране је Тамерлан почео да стеже обруч око Бајазита. Затим је Тамерланов унук Мухамед ударио по центру османске војске и неколико пута га одбацио уназад. Срби су такође потиснити неколико пута, али су се изнова враћали у борбу. Тамерланови ратници су при последњем већем јуришу Срба отворили пролаз оклопницим у црном гвожђу и затим су са леђа почели да гађају стрелама коње српских коњаника. Срби су затим успели да се пробију кроз обруч, при чему је сам кнез лично убио небројено непријатеља, а могуће је и да је рањен у десну руку. Услед расула анадолске војске и румелијска војска је почела да попушта и Стефан Лазаревић је, по речима Константина Филозофа, у три наврата покушавао да извуче опкољеног султана са бојног поља, али је Бајазит одбијао повлачење. На крају, велики вези Џандарли Али-паша је издао наређење да се османски одреди повуку, а затим је, заједно са Ејне-бегом и јаничарским агом Хасаном, повукао са собом Сулејмана који је кренуо ка Бруси. Повлачење главног османског претендента Сулејмана, најстаријег султановог сина, обезбеђивао је кнез Стефан. Овај узмак Османлија Тимур је искористио за одлучујући напад који је натерао Мехмеда Челебију да се повуче у правцу Амасије, док је његов брат Мустафа нестао у борбама. Бајазита су Тимурови људи заробили у сумрак када су и јаничари поклекли, заједно са султановим синовима Исом и Мусом. Бајазит је тек при заласку Сунца кренуо у повлачење, али је његов коњ убијен и султан је допао заробљеништва. По једном каснијем извору гониоци су по имену позвали османског султана: Хајде, господине Бајазите, Тимур те зове![91][98][99][100]

Заточеништво и смрт

После заробљавања Бајазита, Тимур је послао свог унука Мухамеда у правцу османске малоазијске престонице Брусе. Не чекајући Татаре, Сулејман Челебија је из Брусе однео део владарске ризнице и пребацио се у Европу. Како су се Тамерланови ратници окомили на Брусу, пљачкајући је да би је на крају спалили, српски одреди под командом Стефана и Вука Лазаревића успели су на време да преплове Дарданеле. Ипак, Татари су заробили Гргура Бранковића који је нешто касније откупљен из ропства. Према каснијим османским хроникама Тимур је био задивљен јунаштвом српских ратника током битке код Ангоре, па је наложио да се заробљени Срби отпусте са коњима и оружјем који су им припадали. Тамерлан је пак задржао седамдесет српских неимара пошто су му Византинци потврдили да су Срби вешти у изградњи камених мостова, кула и богомоља као и Млечани. Док је татарски емир боравио у Кутахији његов унук Абу Бекр је палећи и пљачкајући стигао све до Никеје. Да би свом походу, усмереном против Османлија, некако дао особине газе, светог рата против неверника, Тамерлан је опсео јовановце из Смирне. Смирна је заузета 28. децембра 1402. године и поново су татарски војници извели масакр бранитеља. Ђеновљани са Хиоса и из града Фокеје успели су да се спасу исплатом богате откупнине, а Јован VII Палеолог је преко посланика изразио жељу да призна Тимурову врховну власт. Међутим, Тимур није био заинтересован за даље ратовање на западу, прилике у Западној Азији су захтевале да се врати на исток. Пре него што ће се, после осам месеци напустити Анадолију, Тамерлан се потрудио да уреди прилике у Малој Азији у складу са својим интересима. Обновио је раније емирате, Караман, где је на власт довео Алаудиновог сина Мехмеда II (1402—1423), Кастамонију, Сарухан, Ајдин, Ментешу, Гермијан и Теке. Тимуров циљ, по свему судећи, није био да искорени Османлије, већ да успостави равнотежу снага у Малој Азији при чему је места било и за Бајазитове потомке. Османлијама је остављен појас територија од Амасије на истоку све до Брусе и Мраморног мора на западу. Међутим, ови крајеву су били подељени између принчева из Османове династије. Младом Мехмеду је препуштена област Амасије и Токата у североисточном делу Анадолије, а Иси Кареси, док је разрушена Бруса дата на управу Мурату, Сауџијевом сину. Сулејман се до тада учврстио у Једрену у европским провинцијама царства. У Тамерлановом заробљеништву остали су Муса и Мустафа, затим побеђени Бајазит, као и жене из султановог харема које су Татари заробили у Бруси.[101][102][103][104][105][106]

Романтичарска представа Бајазита у заробљеништву где је доспео након Ангорске битке. Рад Јохана Напомука Гајгера (Johann Nepomuk Geiger) из око 1860. године.

Да би спречио Бајазитово бекство Тамерлан је наложио да заробљени султан путује у носиљци са решеткама, коју је каснија традиција претворила у гвоздени кавез. Према традицији коју су забележили познији аутори Садедин и Евлија Челебија, Тимур је једном приликом дочекао Бајазита као себи равног, одвео га у свој шатор и сео поред њега. Победник је тада упитао побеђеног шта би учинио да је исход битке био другачији. Охрабрен тоном разговора, Бајазит је одважно рекао Тимуру да би га, у случају да је овај допао заробљеништва, водао унаоколо у гвозденом кавезу. Тимур је тада наредио да се искује велики кавез у који је смештен Бајазит. Иако савремени извори спомињу да је Бајазит био уважаван у заробљеништву, ипак је његов положај био тежак и понижавајућ. Према Халкокондиловим речима, Тимур је решио да унизи Бајазита тако што је наредио да му се доведе султанова најмилија жена, српска кнегиња Оливера. Тимур ју је са собом водио по татарском логору, а затим је наложио да га служи вином у Бајазитовом присуству. Султан је поручио емиру да Тамерлан, као човек скромног порекла, не би требало да исмева децу и жене царева и вређа своје природне господаре. На ове речи Тамерлан се само насмејао дозволивши да дела говоре уместо речи¹⁰. Арабшах, османски историчар, писао је како је Тимур сваког дана примао Бајазита прво дворећи га и обраћајући му се уљудно, да би га потом вређао и изругивао му се. У овим разговорима ни Бајазит није остајао дужан Тимуру. Тамерлан је, како Лаоник Халкокондил пише, критиковао Бајазитову опседнутост ловом, на шта му је заробљеник одвратио да лов и није за таквог степског разбојника, већ бављење псима и соколовима приличи њему као потомку Мурата и Орхана. Разљућени Тамерлан је затим Бајазита посадио на мулу и наредио да се води кроз татарски табор како би га вређали. Бајазит ни тада није клонуо духом, већ се распитивао међу Тимуровим људима да ли је међу њима уобичајан лов са соколовима и псима.[107][108][109][110]

Из византијских кратких хроника познато је да је Бајазит преминуо 9. марта 1403. у Акшехиру, северозападно од Коње. Нису познате околности по којима је султан умро. Византијски историчари 15. века познавали су две различите верзије: Дука је тврдио да се Бајазит отровао, док је Халкокондил записао да је султан умро од туге. Евлија Челебија је доста касније забележио како је Бајазитов син казнио Тимура и покушао да спасе оца, али га је у томе спречила Божија воља. Бајазит је наводно умро исте ноћи од високе температуре у кавезу. И поред свега, Тимур се побринуо да Бајазит буде са свим почастима сахрањен у Бруси.[112][111][109][113]

Епилог

Интеррегнум (1402—1413)

Мала Азија и Балканско полуострво након Ангорске битке 1402. године.

После Бајазитове смрти започео је деценијски период сукоба између султанових синова. Тамерлан се у пролеће 1403. повукао на Исток да би преминуо 1405. године припремајући поход на Кину. Тимуридско царство, захваћено сопственим проблемима, није више имало пресудан утицај на прилике у Анадолији. У почетку, Сулејман је завладао Румелијом, а крајњим истоком преосталих османских територија Мехмед Челебија који је управљао градовима Сивасом, Токатом и Амасијом. Иса је брзо заузео османску престоницу Брусу и протерао свог брата од стрица Мурата. Међутим, после сукоба са Мехмедом, Иса је побегао из Брусе и после неколико пораза склонио се у Караманију 1403. где му се изгубио сваки траг. Тиме је први период борби међу Бајазитовим синовима окончан.[115] [116][117]

Битка код Анкаре се обично сматра за кључан догађај у историји Балкана и Блиског истока у 15. веку пошто је пресекла низ османских победа и освајања, довела до најтежег рата између претендената на престо у османској историји, али и спасла хришћанске државе које су до тада биле под Бајазитовим притиском. Штавише, тражећи нови ослонац за борбу са својом браћом, Сулејман је у Галипољу почетком 1403. склопио споразум са хришћанским државама: Византијом, Ђеновом, Венецијом и родоским витезовима. Галипољским споразумом Сулејман је Јовану VII Палеологу вратио Солун и Свету гору, црноморску обалу од Цариграда до Месемврије (данашњи Несебар у Бугарској), Тесалију и неколико егејских острва. Разне повластице добиле су и латинске поморске силе. Прилике у Османском царству имале су одјека и у Србији пошто се Стефан Лазаревић, коме је Јован VII у Константинопољу доделио високу византијску титулу деспота, брзо разишао са Сулејманом. Сулејман је тада почео да подржава Стефанове сестриће Ђурђа и Лазара Бранковића, који су тражили враћање очевине, као и Вука Лазаревића који је нешто касније почео да тражи део државе од деспота на управу. Стефан Лазаревић се тада окренуо угарском краљу Жигмунду Луксембуршком, признао његову врховну власт и, најпосле, почетком 1404. склопио неку врсту споразума са Сулејманом [114][115][118][119]

Нови период грађанског рата почео је доласком Бајазитовог сина Мусе у Влашку. Муса је, након што га је Тимур ослободио, отишао Мехмеду, а брат му је 1408. или 1409. године омогућио да се пребаци у Европу и започне борбе око Румелије са Сулејманом. Муси су подршку пружили угарски краљ Жигмунд, а далеко директније Мирча Старији и Стефан Лазаревић. Сулејману су остали верни Византинци и Млечани, као и Вук Лазаревић, чиме је грађански рат оживљен и у Србији. Борба око превласти у Румелији није решена ни у два оружана сукоба у близини Космидиона, недалеко од Цариграда, у јуну 1410. године. После Космидиона, Муса је наредио погубљење српских великаша Вука Лазаревића и Лазара Бранковића који су се у овим биткама борили на Сулејмановој страни. На крају, и поред променљиве ратне среће Муса је у Једрену 17. фебруара 1411. успео да погуби брата Сулејмана кога је масовно почела да напушта његова војска[120][121][122][123][124]

Мусина владавина Румелијом (1411—1413) била је период обнове репресивне политике према хришћанским вазалима. Србија деспота Стефана морала је да истрпи два разорна османска похода, док је Муса 1412. пустошио византијске територије и опседао Цариград и Солун. У међувремену, Ђурађ Бранковић је избегао Мусин покушај да га отрује и преко мајке Маре се измирио са својим ујаком Стефаном Лазаревићем. Стефан, који је 1410. после Космидиона посетио цара Манојла II у Константинопољу, појачао је дипломатске везе са Византијом како би сузбио Мусу. Манојло II је покушавао да ослаби Мусу старом дипломатском игром у којој су хришћанске државе неизменично подржавале различите османске претенденте. После неуспеха у истицању малолетног Сулејмановог сина Орхана као Мусиног противника, цар Манојло Палеолог се окренуо владару Анадолије—Мехмеду Челебији. После неколико јалових покушаја, Мехмед је успео да се учврсти у Румелији и уз војну помоћ из Србије, Босне и Угарске потуче Мусу код села Чомурлу, под планином Витошом код Софије, 5. јула 1413. године.[125][126][127][128][129]

Обнова османске моћи

Мехмед I, османска минијатура из 16. века

Влада Мехмеда I (1413—1421), кога је османска традиција касније сматрала за директног наследника Бајазита I, представљала је период мира за његове хришћанске савезнике из времена борбе са Мусом, али и доба унутрашње консолидације Османског царства. Мехмед је потврдио византијском цару Манојлу II територијалне уступке из 1403, а достојно је и наградио деспота Стефана Лазаревића. Положај Србије, чији је владар истовремено био вазал две углавном завађене силе, Османлија и Угарске, био је јединствен и тежак, али се сматра да је владавина Мехмеда I омогућила успон деспотовине. Највећи изазов за Мехмеда била је прво обнова османске превласти у Анадолији, затим борба са преосталим братом Мустафом, за кога се раније веровало да је нестао у Ангорској бици, као и обрачун са славним верским мистиком, шејхом Бедредином. Слично Мусином доласку у Европу и сада је главна подршка изазивачу Мустафи, познатом у османској историографији као Дузме Мустафа (Лажни Мустафа), дошла из Влашке. Из подунавске кнежевине Мустафа се, уз помоћ авантуристе Џунеида, бившег владара Смирне, домогао Македоније 1416, али га је Мехмед одлучно поразио. Мустафа и Џунеид су се склонили у византијски Солун, а Мехмед је, на вест о побуни шејха Бедредина у Добруџи, пристао да плаћа цару Манојлу II 300.000 акчи годишње како би се бегунци држали на сигурном, ван османских граница. За разлику од Мустафе, који је био претендент на престо, Бедредин је био верски вођа који је око себе окупљао ниже слојеве становништва, без обзира на порекло и веру. Ипак, Мехмед га је ухватио и обесио у Серу децембра 1416. године. Тиме је Мехмед I повратио унутрашњу стабилност Османског царства, а осим са Венецијом, са успехом је ратовао против хришћанских држава.[130][131][132][133] [134]

Са изненадном смрћу Мехмеда I постепено се завршило примирје Османлија са Византијом и Српском деспотовином. Мехмеда је наследио способни син Мурат II (1421—1451), кога су, иронично, и Дука и Бертрандон де ла Брокијер овековечили као човека мира. Када је син и савладар онемоћалог цара Манојла II, Јован VIII Палеолог покушао да употреби Бајазитовог сина Мустафу да покрене нови рат око наслеђа у Османском царству, Византија је брзо изгубила територије које су јој враћене 1403. године. Мурат II је без већих проблема савладао Мустафу и затим га обесио као обичног разбојника показујући тиме јавно да га не признаје за свог стрица, а самим тим ни за Бајазитовог сина. Византија је помогла и побуну у Малој Азији у којој је као противкандидат Мурату истакнут Мехмедов млади син Мустафа, али је и тај изазов султан савладао лако[135][136][137][138]. Османске борбе са Угарском, које је Мехмед I водио покушавајући да се наметне Босни и Влашкој, пренеле су се и на Србију током последњих година владавине деспота Стефана. Укратко, Мурат II је током своје владавине наметао све теже вазалне обавезе деспоту Србије Ђурђу Бранковићу, коначно је покорио Солун 1430, и нанео тешке поразе хришћанским војскама, прво крсташима код Варне 1444, а затим Јаношу Хуњадију и Угрима на Косову 1448. године[139][140][141][142][143][144]. Његова владавина била је само увод у још сјајнију владу његовог сина Мехмеда II Освајача (1451—1481) који је успео оно о чему је Бајазит I сањао—да створи пространо централизовано царство од Дунава до Еуфрата са центром у Константинопољу.

Напомене

Библиографија

Литература

Референце