Бертрандон де ла Брокијер (француски Bertrandon de la Broquière; око 1400. — 9. мај 1459) био је бургунијски путописац и чиновник на двору Филипа III Доброг, војводе Бургундије. Он је између 1432. и 1433. пропутовао Блиски исток, Малу Азију и Балканско полуострво. Два десетљећа касније на захтјев свога сизерена Филипа Доброг, саставио је књигу о своме путовању под насловом Le Voyage d'Outre-Mer (Путовање преко мора). Његово дјело сматра се значајним историјским извором за дешавања на широком простору који је описао, а прије свега за османска освајања.

Живот

Портрет Филипа Доброг (1396—1467), војводе Бургундије и сизерена Бертрандона де ла Брокијера.

Бертрандон де ла Брокијер је рођен у Ла Брокеру, француском селу које се се налазило у подножју Пиринеја и које је као феудални посјед било у саставу имања његових родитеља. Датум Брокијеревог рођења је непознат. Претпоставља се да је рођен последњих година 14. или почетком 15. вијека. Врло мало се зна и о његовој раној младости. Родитељи су му били сеоски племићи Де ла Брокијер, непознати именом. У раној младости научио је да чита и пише. Не може се са сигурношћу утврдити како је дошао на двор Филипа III Доброг (1419—1467). Период његове младости био је вријеме тешке политичке ситуације у Француској која се налазила у Стогодишњем рату. За вријеме највећих сукоба послије смрти Шарла VI (1422) отпочео је успон Брокијера у служби Филипа Доброг. У то вријеме бургундски војвода се налазио на страни Енглеза. Вјерује се да је Брокијер био присутан на Филиповом двору најкасније од 1421. године. Иако још увијек млад брзо је стекао повјерење свога господара и учествовао у повјерљивим мисијама. Године 1423. Брокијер је отишао у повјерљиву мисију код Енглеза, Филипових савезника. Због својих заслуга на двору, Филип 1425. године је унаприједио Брокијера у свог првог трпезника, а три године касније Брокијер је добио властелинство Вије Шател на доживотно уживање. Године 1432. Бертрандон је отпутовао на Блиски исток и преко Мале Азије, Балканског полуострва и Средње Европе вратио се у Француску. Циљ његовог путовања био је да се упозна са Османским царством¹ и да о томе извјести бургундског војводу, који се у то вријеме заносио мишљу да предузме крсташки поход.²

По повратку у Француску, Брокијеров успон се наставља. Године 1435. посредовао је у преговорима између краља Француске, Шарла VII, и Филипа Доброг, који се завршавају миром у Арасу. Брокијер је за своје заслуге у овим преговорима добио нова имања и увећао своје богатство. Његов успон илуструје и чињеница да се 1442. године оженио једном од најбогатијих и најугледнијих племкиња из грофовије д'Артоа, и да је 1443. године постао капетан града Гуда. Након пада Цариграда под османску власт 1453. године, Филип Добри поново је почео да размишља о покретању крсташког похода против Османлија, па је наложио Брокијеру да напише опис свога путовања из 1432/3. године. Брокијер је спис завршио 1457. године и предао га Филипу. Умро је 9. маја 1459. године у Лилу.

Путовање преко мора

Путовање

У Палестини и Сирији

Медитеран 1450. године

Бертрандон де ла Брокијер је започео своје ходочашће у Свету земљу 1432. године, с циљем да се упозна са приликама у Османском царству. Са двора Филипа Бургундског Брокијер је кренуо у фебруару, да би се преко разних властелинстава и грофовија спустио до Венеције, гдје су га чекале галије за пут на исток. Одатле је са двије галије отпловио према Јафи. Успут је прошао кроз Пулу, Задар, Шибеник, Крф, Крит, Родос и Кипар да би напослијетку стигао у Јафу. У Јафи је морао да плати таксу коју су плаћали поклоници који су долазили у Свету земљу. У Светој земљи Бертрандон је боравио неколико мјесеци и посјетио је сва важнија хришћанска светилишта, као и градове Свете земље, о чему је оставио подробан опис. Приликом једног путовања кроз пустињу био се тешко разболио, тако да је одређено вријеме провео на лијечењу у Јерусалиму. Тада му се први пут јавила мисао да се врати у Француску копненим путем. Сапутници и остали хришћани који су са Бертрандоном заједно дошли у Свету земљу, одговарали су га од тог путовања, говорећи да је исувише опасно. Међутим, он је истрајао у своме науму. Купио је коња и остале потрепштине приликом свог боравка у Сирији и заједно са једним караваном се упутио према Малој Азији и граду Бурси.

У Сирији и Дамаску Бертрандон је био у више пута.³ По ријечима Бертрандона, Дамаск је био велики град, са преко 100.000 становника, и сматрао се другим најбољим султановим градом⁴. Бертрандон описује Дамаск као богат град са плодним равницама у својој околини. У Дамаску је Бертрандон купио једног омањег коња, лук и доста стријела, као и мач и један бијели тоболац. Све је то урадио тајно, пошто ништа од тога није било дозвољено једном хришћанину. На једном базару купио је сараценску одјећу и прерушио се у Сарацена како би се лакше кретао по граду. Затим се придружио каравану који је путовао из Меке у Бурсу.

Кроз Малу Азију

Из Дамаска, Бертрандон се караваном упутио према Антиохији у друштву Мамелука Мухамеда, који му је током пута чинио многе услуге. У Антиохији је боравио кратко вријеме. По Бертрандоновим ријечима, Антиохија је била само сјенка некадашњег града. У њему није било више од 300 кућа. Даље је наставио пут преко јерменских планина у којима је за вријеме његовог проласка падао снијег. Ту се Бертрандон јако разболио, али његов сапутник Мухамед му је помогао да се опорави. Том приликом је на кратко напустио караван. Послије неког времена пута Брокијер је стигао у Конију у којој се растао од свог сапутника Мухамеда и опет се придружио каравану. Прије него што се опет придружио каравану посјетио је владара Коније.

Након кратког путовања караван је убрзо стигао у Бурсу. Бурса је била, према Бертрандону, лијеп и жив трговачки град, најбољи којег је османска држава имала. У њему је било преко хиљаду кућа. У Бурси је Бертрандон посјетио базар на којем су се продавали хришћански робови, што га је јако разочарало. Из Бурсе је након неколико дана боравка наставио пут у друштву три трговца који су носили зачине у Перу, трговачку колонију Ђеновљана, која се налазила на Босфору, преко пута Цариграда.

Цариград

Након кратког боравка у трговачкој колонији Пери, Бертрандон се у друштву каталонског трговца Бернарда Кармера упутио у Цариград. Бертрандон описује Цариград као веома велики град са снажним тврђавама и јаким и лијепим градским зидовима. Међутим, и поред величине, Цариград је Брокијеру дјеловао мањи од Рима и са више области које су биле зарасле у коров, него области у којима се живјело. Ипак, град је био пун страних трговаца међу којима су преовлађивали Млеци. У Цариграду Бертрандон је присуствовао служби патријарха у цркви свете Софије и том приликом је видио цара Јована VIII Палеолога (1425—1448) са женом и мајком. Прилично је био опчињен љепотом младе царице Марије Комнин, трапезунтске принцезе, тако да је по завршетку службе покушао да јој се приближи што више не би ли је боље видио. Поред Маријине љепоте путописац је примјетио како је царица јахала попут мушкарца, одјенута у дуги огртач без рукава и са високим шеширом на глави. Поред цркве Свете Софије Бертрандон се трудио да обиђе што више цариградских цркава. Том приликом је посјетио и цркву Пантократора, св. Апостола и Влахерну, која се налазила у близини царске палате. Присуствовао је и вјенчању једног од царевих рођака. Цариградски двор се код бургундског путника чак распитивао о судбини Јованке Орлеанке. Пред полазак из града, Бертрандон је присуствовао и витешкој игри у којој су учествовали Византинци и у којој су показивали своје вјештине. Иако је био трезвен и концизан писац, Брокијер је гајио доста предрасуда према Грцима (како назива Византинце) које је сматрао неискренијим и од Турака и лажно оданим римској цркви⁶. Двадесет трећег јануара 1433. године, Бертрандон је напустио град и кренуо на пут у Једрене, гдје је посјетио султана Мурата II.

На двору Османлија

Из Цариграда Бертрандон се упутио у Једрене. Пролазећи кроз Тракију описао је мноштво попаљених насеља и порушених зидина који су били резултат скорашњих османлијских освајања. Када је стигао у Једрене, Бертрандон се придружио једном од многих посланстава која су чекала на пријем код султана. Једно од посланстава је било из Босне, чији је члан, Радивој Остојић⁷, нудио краљевство Босну у покорност султану, у замјену за помоћ да дође на пријесто. Док је боравио на двору, Бертрандон је дао кратак опис султана — Мурат II (1421—1451) је био кратког стаса и пошироког лица попут Татара. Волио је много да пије вино и није био вичан ратовању. Такође је посједовао харем од 300 жена и 30 младића. Његова војска могла је да броји и до 120.000 људи. Након кратког боравка у Једренима, Бертрандон се упутио према Српској деспотовини. Недалеко од Једрена на путу према Србији, срео је султанове војнике који су водили 15 мушкараца и 10 жена, оковане у ланце и ухваћене у Босни. Њих су војници водили на базар у Једрене, гдје су намјеравали да их продају као робове.

Србија

Преко Софије, Брокијер се упутио за Пирот, за који каже да је била мала, неутврђена варош на ријеци Нишави. Даље је наставио према Нишу, који су, како Брокијер каже, oсманске чете заузеле и разрушиле пет година раније. За Ниш каже да се налазио у лијепом крају у којем расте доста пиринча. На десет дана пута од Једрена и недалеко од Ниша, стигао је у Крушевац, који је такође био под османском влашћу. Варош је била малена али добро утврђена, гдје се налазио заповједник границе од Влашке до Есклавоније¹⁰. Ипак, Бела Паланка, Крушевац и Сталаћ које је путем обишао били су поприлично разрушени и опустјели.

Послије преласка Мораве, Бертрандон се нашао у земљи српског деспота. За моравску долину каже да је лијепа и добро насељена. Затим је наставио пут кроз шуме и долине, тешким шумским путевима, који су такође по његовим ријечима, били веома добро насељени и богати. Брокијер закључује да у земљи Србији има свега што је човјеку потребно. Затим је стигао у Некудим, на двор деспота Србије. Брокијер описује Некудим као варош слична селу у врло плодном крају. Приликом доласка Брокијера у Некудим, деспот се налазио у лову са своја три сина и око 50 коњаника. За деспота Ђурђа Бранковића (1427—1456) Брокијер каже да има између 58 и 60 година, и да је веома лијеп и крупан човјек. Бургундски племић је српског деспота сусрео у пољу и, у складу са локалним обичајем, пољубио је Ђурђа у руку. Сутрадан му је приређен пријем на деспотском двору гдје је било доста његових, који су веома лијепи и стасити људи и носе дуге косе и браде, јер се сви држе грчке вјере. Аудијенцији су присуствовали само мушкарци, иако је Брокијер знао да Ђурађ има супругу и две ћерке. Штавише, већ је био упознат да је деспот склопио свадбени уговор о удаји ћерке Кантакузине за грофа Улриха II Цељског, једног од најзнаменитијих великаша угарског краља и цара Светог римског царства Жигмунда Луксембуршког (1387—1437). На двору српског деспота Брокијер је затекао и једно римокатоличко посланство које је ишло у Цариград.¹¹

Опсада Цариграда 1453. године из рукописа у Француској националној библиотеци бр. 9087. У рукопису је исписано дело Путовање преко мора Бертрандона де ла Брокијера. Илуминација је настала у Лилу, у Францусукој 1455. године.

Брокијер говори и о обавезама деспота Србије да плаћа данак османском султану. Приликом његовог боравка, дошао је један посланик од султана који је тражио да деспот испуни своју обавезу и пошаље једног сина са 1000 коњаника у поход, на који је султан ишао. Обавезе према султану биле су теже од обавеза према угарском краљу тако да је путописац примјетио да је деспот послушнији османском владару него Жигмунду Луксембуршком. И поред свега, деспот је, према Брокијеру, био у страху да ће му султан одузети државу. Он такође прича о богатству рудника Новог брда, гдје се на истом мјесту вадило и злато и сребро, за који каже да даје годишње 200.000 дуката. Без средстава која је добијао из Новог Брда, деспот би, по Брокијеровом мишљењу, одавно био истјеран из своје Расије. Послије Некудима, Брокијер се запутио у Београд, који је тада био у саставу краљевине Угарске. Један дио београдских тврђава био је настањен њемачким најамницима које су Угари ту држали зато што нису вјеровали Србима, а сами су се плашили Турака и на сам спомен њиховог имена одмах би бјежали. Сам Београд имао је пет утврђења, али је српско становништво морало живјети у једном од два доња, најлошије утврђена дијела, који се спуштао на Саву. У остала четири утврђења Срби нису имали приступ под изговором да се ради о султановим поданицима. О Ускрсу 1433. бургундски ходочасник је у Београду слушао римокатоличку службу која је служена на словенском језику.

Након Београда Брокијер се упутио према Будиму и Пешти. Веома брзо је путовао и мало записивао, како он наводи, зато што су ови крајеви били већ доста познати. Даље је наставио преко Беча, задржавајући се веома кратко у одређеним мјестима, да би напокон стигао у Бургундију.

Турска ратна техника

Бертрандон је у свом спису посветио цијело једно поглавље ратној техници и војним способностима Турака. Описује их као осредње људе, не претјерано јаке снагом. Каже да су многи хришћани јачи и крупнији од њих, међутим, за разлику од хришћана, они су веома послушни поданици и покорни својим госпорадима. Поред своје покорности и оданости и бројчано су јачи од хришћана. Бертрандон вјерује да султан Мурат може да, само у европском дијелу Османског царства, сакупи преко 120.000 војника, а поред тога, султан је уживао годишњи приход од око два и по милиона златних дуката. Затим, султан, према Брокијеру, влада праведно над поданицима и не узима ништа насилно од својих људи. Султан је такође умјешно користио и праву мрежу ухода у околним земљама тако да је увијек могао да се припреми за веће нападе хришћанских војски. Османска војска се поред тога тихо окупљала и кретала, а сами ратници имали су скромне потребе и наоружање. Већина је носила лук и стријеле или мач и буздован, а тек најбоље опремљени носили су и мали дрвени штит. Војска није плаћана за прелазак из Мале Азије у Грчку, а чак је у Галипољу морала да плаћа прелаз преко мореуза. Ипак, Муратови ратници су могли да пљачкају и узимају становништво с покорених територија у робље, с тим да је сваки пети роб, по избору, припадао владару.

Као највећи проблем по хришћанске трупе Брокијер наводи турску лаку коњицу наоружану луковима и стријелама и додаје да турске стријеле немају домет као хришћанске, али су веома прецизне. Њихова предност је и мобилност. Док хришћани тешко покрећу своје оклопнике, турска лако наоружана војска је веома покретна. Уз све мане и предности турске војске, Бертрандон ипак вјерује да се она може савладати. Он се залаже за уједињење три велике хришћанске силе, Енглеске, Француске и Њемачке. Заједничким снагама, хришћанске војске би имала преко 20.000 стријелаца, који би својим моћним и дугачким луковима могли да гађају удаљену турску војску. Он вјерује да је хришћанска војска способна да поврати Цариград, а можда и Јерусалим. Ово поглавље завршава својом вјером у хришћанску побједу.

Издања и истраживачи

Бертрандонов рукопис је настао између 1455. и 1457. године, по налогу Бургундског војводе Филипа Доброг, међутим он је више од три вијека био мало познат. Запазио га је члан Франсуког института Легран Д'Оси, који га је са својим уводним текстом прочитао у институту 1799. године. Неколико година касније Институт је објавио Д'Осијев уводни рад и Брокијерово Путовање преко мора. Међутим Д'Оси је направио многе превиде у свом преводу. Он је модернизовао стил и језик, али негдје је и превише слободно преводио Брокијерове реченице, и тако правио грешке. Тако је Саву, чије је име Брокијер добро написао, Д'Оси преправио у Сана. Убрзо након овог издања у 19. вијеку изашло је издање и на енглеском језику. Након тога Брокијеров путопис постао је главни извор за његов период. Поред превода енглеске и француске верзије, истраживачи су се све више занимали и за оригинални текст. Стога је 1892, Ш. Шефер приредио ново издање са оригиналним текстом на средњовјековном француском. Од истраживача српске историје овим дјелом посебно су се бавили Константин Јиречек, Владимир Ћоровић, Јован Ристић, Петар Матковић, Стојан Новаковић, Радивој Радић и др.

Напомене

Библиографија

Извори

• Бертрандон де ла Брокијер, Путопис Путовање преко мора (кроз Палестину, Малу Азију, Србију и Француску), приредио Милан Ристовић, Београд 2002.

Литература

• Милош Антоновић, Папство и Србија у XV веку, Додатак Историјском гласнику 1—2 (1993).
• Иван Ђурић, Сумрак Византије—Време Јована VIII Плаеолога (1392—1448), Београд 1984.
• The Oxford Dictionary of Byzantium, I, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 284.
• Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1999. (Друго издање).