Иван Ђурић (30. октобар 1947, Београд – 23. новембар 1997, Париз) је био српски историчар-византолог и политичар либералне оријентације. Главна истраживачка интересовања била су му везна за позновизантијску историју али се бавио и теоријом историјске науке.
Историографска делатност
Дипломирао је на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду 1971. године. Исте године изабран је за асистента на Катедри за историју Византије. Постдипломске студије завршио је 1974. године радом Породица Фока (рад је одбрањен 1974. а у Зборнику Радова Византолошког Института објављен 1976). Докторирао је 1982. са дисертацијом Јован VIII Палеолог (1392—1448). Од 1974. био је стални сарадник различитих пројеката Византолошког института САНУ. Доцент је постао 1983. а ванредни професор 1989. године. Са Филозофског факултета одлази 1993, а од 1991. до смрти је живео у Паризу.
Политичка делатност
Политичко организовање са личностима сличне политичке оријентације отпочео је још 80-их година 20. века. Тада је настало Удружење за југословенску демократску иницијативу које је истицало залагање за очување заједничке југословенске државе, а како се политичка ситуација развијала за мирно разрешење сукоба на тлу Југославије, признавање југословенских република као самосталних држава и остваривање сарадње међу њима. Либерални форум, чији је председник био, окупљао је више интелектуалаца различитих професија, а 1990. је покренуо часопис Демократија данас. По формирању Савеза реформских снага, југословенске партије тадашњег премијера Анте Марковића, Иван Ђурић се ангажовао као члан странке, њен председнички кандидат и председник странке у Србији. Био је кандидат на првим вишестраначким изборима за председника Србије и освојио је трећи број гласова. Новембра 1991. напустио је Југославију. У Паризу је предавао на College de France а затим на Université de Paris VIII све до своје болести и смрти. И поред напуштања земље није престао његов политички ангажман. Године 1991. основао је Покрет за демократске слободе који је окупљало исељенике из Југославије заинтересоване да задрже контакте са крајевима из којих су отишли. Сарађивао је са либерално оријентисаном опозицијом у Србији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори. У Сарајево одлази током рата где је 1994. године помогао оснивање Српског грађанског вијећа. Текстови политичке тематике које је током више година објављивао Ђурић, претежно у страним публикацијама сабрани су у књизи Власт, опозиција, алтернатива објављеној у Београду 2009. године.
Важнији радови
- Ektesis nea—византијски приручник за питакиа о српском патријарху и неким феудалцима крајем XV века, 1974.
- Породица Фока, 1976.
- Сумрак Византије—Време Јована VIII Плаеолога (1392—1448), Београд 1984, више каснијих издања и превода на стране језике.
- Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита, 1986.
- Историја—прибежиште или путоказ, 1990.
- Власт, опозиција, алтернатива, 2009.
Литература
- Ђурић, Иван у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
Линкови
- Електронско издање књиге Власт, опозиција, алтернатива (извор)
