Милорад Екмечић (4. октобар 1928, Пребиловци код Чапљине, тада Краљевина СХС, данас БиХ — 29. август 2015, Београд, Република Србија) био је српски историчар који се углавном бавио историјом српског народа у 19. и 20. веку, посебно историјом српског народа на територији данашње Босне и Херцеговине.

Биографија

Школовао се у Чапљини и Мостару до 1947. године. Историју је студирао на Филозофском факултету у Загребу. Након губитка родитеља од 1943. живео је на територији коју је контролисао НОП у Пребиловцима. Од октобра 1944. био је курур у командама места Чапљина и Коњиц. Докторирао је 1958. године на Филозофском факултету Универзитета у Загребу са дисертацијом Устанак у Босни 1875—1878. Годину дана провео је на специјализацији на Универзитету у Принстону (САД). Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву од 1952. до 1992. где је прошао кроз сва наставничка звања. Био је члан Политичког савета Српске демократске странке. Године 1992. ухапшен је заједно са својом породицом од стране Зелених беретки. Био је премештен у кућни притвор одакле успева да пребегне на територију под контролом српских снага а затим одлази у Србију где је предавао као редовни професор од 1992. до 1994. на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Предавао је као гостујући професор на америчком универзитету Ен Арбор у Мичигену 1971/72. југословенску и балканску историју а затим балканску и европску историју 19. века на Универзитету у Канзасу 1981/82. године. Редовни је члан је САНУ, АНУБиХ, дописну члан ЦАНУ и члан ван радног састава АН Републике Српске. Члан ван радног састава САНУ постао је 1978. а у редовног члана је преведен 1992. године. Дописни члан АНУБиХ постао је 1973. а редовни 1981, док је члан АН Републике Српске ван радног састава постао 1996. године. Члан је и Словенске академије у Москви од 1992, Светског конгреса историчара и Главног одбора Матице српске.

Био је председник Друштва историчара БиХ и дугогодишњи члан Главног одбора овог друштва. Радио је на унапређењу наставе историје у Босни и Херцеговини. Био је један од покретача Зимске школе историчара БиХ која је настала са циљем да се подигне квалитет наставе историје у школама БиХ. Био је члан редакције Годишњака Друштва историчара БиХ у коме је објавио и велики број својих радова.

Историографски рад

Још као студент почео је да се оглашава мањим радовима. Истраживачки се бавио историјом југоисточне Европе и југословенских народа од краја 18. века па до 1945. године. Његов рад карактерише настојање да се токови дешавања на балканском полуострву сагледају у светлу ширих европских дешавања и политике великих сила према Балканском полуострву. У обимном историографском опусу Милорада Екмечића може се уочити неколико кључних тема: историја социјалних и националних покрета у Босни и Херцеговини у другој половини 19. и почетком 20. века, Источно питање, Берлински конгрес и политика великих европских сила на Балкану, национални покрети југословенских народа, формирање националних држава на Балкану. У својој првој књизи Устанак у Босни 1875—1878. (1960, 1973, 1996) покушао је да протумачи генезу овог феномена од социјалног до националног покрета и настојао је да објасни како се једно рурално друштво у слабо развијеној провинцији Османског царства политички и национално обликовало. У књизи Ратни циљеви Србије (1973) посматра уједињење југословенских народа у јединствену државу као трајни циљ српске политике који је кулминирао борбом против Аустро-Угарске у Првом светском рату. Његова књига Основи грађанске диктатуре у Европи између два свјетска рата (1965, 1967) представља један од првих покушаја да се целовито сагледа овај феномен у међуратној европској историји. Написао је одељке о Борби за националне државе и модерно друштво за колективно дело Историја Југославије (1972). За Историју српског народа у издању Српске књижевне задруге написао је поглавља о историји српског народа на територији Османског царства (ван Србије и Црне Горе) и Хабзбуршке монархије. Своју најобимнију синтезу посветио је питању стварања Југославије. За двотомно дело Стварање Југославије: 1790—1918. (1989) добио је Нинову награду. У књизи Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492—1992. покушао је да да преглед главних токова српске историје у новом веку.

За свој историографски рад добио је више награда. Добио је 27-јулску награду за науку СР БиХ 1963. године, Просветину награду 1972. године за књигу Историја Југославије коју је написао у коауторству са Симом Ћирковићем, Иваном Божићем и Владимиром Дедијером. Ова књига преведена је на енглески и кинески језик. НИН-ову награду добио је 1990. за синтезу Стварање Југославије 1790—1918. а 1991. Специјалну Вукову награду и Награду ЗАВНОБИНА.

Важнија дела

• Ратни циљеви Србије: 1914—1918., 1992.
• Србија између Средње Европе и Европе, 1992.
• Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, 1997.
• Огледи из историје, 1999.
• Револуције 1848. и Балкан, 2000.
• Дијалог прошлости и садашњости, 2002.
• Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492—1992, 2007.

Литература

• Екмечић, Милорад (Ђ. Тошић, стр. 377), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
• Белешка о писцу у М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492—1992, Београд 2007.
• Биографија на сајту САНУ (извор)