Инцидент у Дуги одиграо се 26. октобра 1852. године, када је црногорски одред, предвођен катунским харамбашом, попом Луком Јововићем, извршио препад на претходницу турског одреда на чијем челу је био никшићки бимбаша Ђулек-бег, који је овом приликом погинуо. У инциденту су страдали и један капетан и свих двадесет војника из претходнице. Овај догађај је познат у историографији и као Догађај у Дуги и Крвопролиће у Дуги.
Овај инцидент се уклапа у сложен склоп дешавања која су обухватала Црну Гору и околне области под османском влашћу. Наиме, проглашавање црногорског владара за књаза и руско прихватање овог чина временски су се подударили са живом заинтересованошћу великих сила за Источно питање и настојањима османских власти да силом оружја натерају на покорност и муслиманске антиреформне покрете и хришћанске побуњенике, пре свега у Босни и Херцеговини, али и у другим деловима Османског царства. Црна Гора је настојала да променом облика владавине утврди и свој међународни положај а поред тога је била и база српског покрета у Херцеговини који су османске власти настојале да ликвидирају.
Инцидент у Дуги је био врхунац пограничних превирања на црногорско-херцеговачкој граници који је, поред црногорског напада на Жабљак који је нешто касније уследио, Порта искористила као casus belli за покретање рата против Црне Горе (1852—1853).
Историјска позадина
Проглашење Црне Горе за књажевину
 |
| Данило Петровић (1826, Његуши, Црна Гора — 1860, Котор, Хабзбуршка монархија), наледник Петра II Петровића Његоша (1851) и књаз Црне Горе (1852—1860). |
У другој половини 1852. године руски званични кругови су прихватили молбу црногорских старешина да се у Црној Гори одвоји световна од духовне власти и да Црна Гора постане књажевина.1 Европска дипломатија је ово тумачила као промену у источној политици руског цара Николаја I. Кругови упућенији у дешавања на Истоку сматрали су да признање Црне Горе за књажевину које је дошло од руског владара представља прилику за владајуће црногорске кругове да коначно издејствују међународно признање Црне Горе. И књаз Данило и његов брат војвода Мирко Петровић носили су се мишљу да ово искористе као повод како би, макар и оружаном силом, присилили Османско царство да призна Црну Гору као независну државу.2
Књаз Данило је почетком септембра издао наредбу да се сазове Народна скупштина на Цетињу (Малогоспојинска скупштина) за 20. септембар 1852. На њу су позвани нахијски команданти, племенски прваци и старешине. Према извештају руског конзула у Дубровнику, Јеремије Гагића, овом скупу присуствовало је чак 4.000 лица. Први дан скупштине имао је свечани карактер, а другог дана, 21. септембра, обнародоване су одлуке које је Данило Петровић био предложио. Прочитана су имена старих и новоименованих сенатора, племенских капетана и перјаника. Уследило је полагање заклетве коју је последњи положио књаз Данило.3 Након полагања заклетве уследило је клицање руском цару као покровитељу и књазу Данилу.
Међународни одјек и османска реакција
Како запажа Бранко Павићевић, проглашење Црне Горе за књажевину изазвало је додатно интересовање због ширих компликација око Источног питања. Наиме, како се све јасније назирала британско-француска коалиција која је настојала да са Истока истисне руски утицај, дипломатски кругови ове две државе показали су значајно интересовање за дешавања у Црној Гори, настојећи поготову да прозру смисао руске политике у вези с овим питањем.4 За разлику од уздржаних реакција Британије и Француске које су биле у складу с њиховом политиком у вези са Источним питањем, бечка влада је, због добрих односа са Русијом, трагала са формулацијом којом би формално признала новонастало стање у Црној Гори, а која би истовремено имала минималне спољнополитичке последице.
У Цариграду је проглашење Данила Петровића за књаза изазвало негодовање. Фуад-паша, један од водећих османских државника половином 19. века, већ је крајем јула изјавио да Османско царство не би имало ништа против проглашења Црне Горе књажевином да је то последица народне воље, а не израз тежњи петроградске владе. На крају ове изјаве Фуад-паша је истакао како Османско царство неће предузимати никакве војне мере које би се могле протумачити као одмазда према Црној Гори. Према мишљењу посматрача цариградских прилика, овако умерена изјава Фуад-паше била је последица утицаја британске и француске дипломатије које нису желеле заоштравање прилика на Истоку. Руска влада је сматрала да само проглашење Данила Петровића за књаза не може да доведе до компликација на Балкану и до евентуалног црногорско-турског војног сукоба, али је и поред тога књазу препоручивала опрезност и енергично сузбијање било каквох немира на црногорско-турској граници.
Војни контекст дешавања
 |
| Омер-паша Латас (1806—1871), турски војсковођа. |
У ово време Омер-паша Латас водио је борбу против муслиманског антиреформног покрета у Босни и Херцеговини. Такође је била вршена и акција разоружавања хришћанског становништва и друге строге мере које су изазивале незадовољство, како хришћана тако и муслимана. Крајем априла из Омер-пашиног штаба процуреле су вести да се врши попуњавање трупа. Код конзуларних представника Хабзбуршке монархије, који су јављали како се у Сарајеву отворено говори о припремама за рат против Црне Горе, ово је изазвало додатно подозрење5. Омер-паша се није обазирао на рекације званичника суседне Монархије јер је знао да успешност разоружавања српског становништва у Херцеговини зависи од пресецања њихових веза са Црном Гором.
Почетком маја, упоредо са вестима о јачању османских снага у Херцеговини, интензивирани су упади црногорских чета у Херцеговину. Далматинска војна управа известила је војно министарство како је један одред од 400 црногорских ратника стациониран на Трешњеву и да је спреман да сваког часа пређе границу. Због тога је Ибрахим-паша, заповедник османских трупа у Херцеговини, неке од новопристиглих јединица сместа слао ка црногорској граници. Од средине 1852. на црногорско-турској граници ситуација је била потпуно неизвесна. Крајем јуна Турци су послали на Цетиње Теодосија Мирковића, игумана манастира Косијерева, и граховског војводу Јакова Даковића да отпочну преговоре о смиривању стања на граници. Док су се разматрале опције како да се погранични сукоби примире, Турци су наставили да гомилају трупе у Херцеговини. Кретање турских трупа и генералштабних официра дуж границе посебно је забрињавало аустријске власти. Посебно узнемирујуће је било обавештење потекло из кругова блиских пуковнику Абди-бегу да османска влада разрађује план напада на Црну Гору и да је главна команда те операције већ поверена Омер-паши Латасу.6
Током ових дешавања стање на црногорско-херцеговачкој граници стално се погоршавало. Неуралгична тачка овог подручја било је Грахово. Граховљани су се припремали за отпор Омер-паши, прикупљали су ратни материјал, а вести о кретању турских трупа редовно су слали на Цетиње. На Грахово је упућен искусни старешина Новица Церовић. Како је књаз Данило још увек био одсутан, црногорски Сенат је предузимао мере да барем на граници са Скадарским санџаком умири ситуацију. Почетком 1852. је чак са представницима скадарског везира био постигнут споразум о строгом поштовању мира. Ипак, ток догађаја у Херцеговини, обесмислиће све ове напоре.
Инцидент
Септембра 1852. Црногорци су сазнали да је Ђулек-бег, никшићки бимбаша, кренуо за Гацко са једним одредом нерегуларних војске. Сам Ђулек-бег био је на гласу због своје храбрости, али је истовремено био доста омражен међу хришћанима због своје суровости. Више година био је командант никшићког батаљона нерегуларних трупа чији је главни задатак био обезбеђење караванског пута Никшић—Пресјека—Ноздра—Крстац—Гацко. На ову вест Црногорци су одреаговали тако што су прикупили одред од 200 Катуњана. Овај одред кренуо је за Дугу са задатком да сачека Ђулек-бега и освети два погунула становника из Пјешиваца. Крајем октобра Ђулек-бег се вратио са одредом од 300 војника нерегуларне војске, пореклом Албанаца. Они су служили као пратња транспорта ратног материјала за гарнизон у Никшићу.
Крећући се низ кланац, Ђулек-бег се у пратњи од 20 војника одвојио далеко испред главнине одреда, не слутећи никакву опасност. Ова претходница је 26. октобра 1852. наишла на заседу коју јој је поставио црногорски одред. Црногорским одредом командовао је катунски харамбаша поп Лука Јововић. Када је малобројна претходница Ђулек-бега упала у заседу била је осуђена на пропаст. Ђулек-бег, један капетан и свих двадесет пратилаца су погинули. Главнина турског одреда, чим је уочила да је претходница упала у заседу, повукла се у правцу Гацка и није ступила у борбу са Црногорцима. Транспорт са храном, ратним материјалом и новцем пао је у црногорске руке, а глава Ђулек-бега је као ратни трофеј била послата за Цетиње. Делови заплењеног ратног материјала били су распродати на которској пијаци.
Инцидент у Дуги изазвао је снажне реакције. Првобитно су се шириле вести да је са Ђулек-бегом изгинула сва његова пратња, али су Аугзбуршке новине убрзо известиле о објективним размерама догађаја и реалним губицима. Чим су у Цариград пристигле вести о догађају у Дуги, Порта је почела да разматра могућност да инцидент искористи као casus belli против Црне Горе. Упућени кругови сматрали су да је овај инцидент усмерио ток дешавања ка избијању ратног сукоба.7
Даљи ток кризе
 |
| Фуад-паша (1814—1868), Портин министар спољних послова и један од најзначајнијих турских државника половином 19. века. Гравира Жистава Л'Греја (фр. Gustave Le Gray), L'Illustration, 10. јул 1858. |
Вест о погибији Ђулек-бега снажно је одјекнула и у Црној Гори — завладало је опште ратоборно расположење и ишчекивање будућег сукоба. Обе стране су предузимале ужурбане припреме. Турска војска је извршила концентрацију своје војске у Херцеговини према црногорсој граници. Два батаљона регуларне војске била су послата у Пљевља са задатком да овладају простором до Шћешан Поља и затворе тамошње прелазе према Црној Гори, а потом да буду резерва снагама у Мостару, Гацку и Требињу. Процењује се да је Омер-паша Латас располагао са око 8.000 официра и војника и нешто артиљеријског оружја. Од средине новембра књажеви емисари су посећивали херцеговачка племена и позивали становништво на отпор.
Истовремено са заоштравањем стања на црногорско-херцеговачкој граници ситуација се погоршавала и према Скадарском пашалуку. Омер-паша је настојао да и на овом правцу групише довољне снаге како би извршио припреме за стезање стратегијског обруча око Црне Горе.8 Споразум у Жабљаку, који су Црногорци постигли са Осман-пашом показао се као мртво слово на папиру. Наиме, овај турски заповедник је журно прикупљао нерегуларну војску како би био спреман за обрачун са Црногорцима. Осман-паша није само припремао војску, него је такође настојао и да подмити неке племенске прваке и да их окрене против књаза Данила, што му је и успело код једног броја пиперских првака. Настојања књаза Данила да умири Пипере довела су до другог инцидента, напада на Жабљачку тврђаву, који је и формално искоришћен као повод за почетак Црногорско-турског рата крајем 1852. године.
Народна традиција и књижевност
Догађај у Дуги опеван је и у српском народном песништву. Песма Поп Црногорац и капетан Ђулек први пут је објављена у IX књизи (Српске народне пјесме. Књ. 9, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању Црногораца и Херцеговаца) у збирци Вука Стефановића Караџића. Песма је касније, уз незнатне измене, објављена и у Јуначком Споменику војводе Мирка Петровића. Вук Врчевић је у Огранцима за историју Црне Горе описао овај догађај у одељку Смрт оглашеног јунака арнауцког бимбаше Ђулек-бега у Дугој. Врчевић се у свом опису углавном држи поетског приказа датог у Јуначком споменику, а са посебним симпатијама пише о улози команданта црногорског одреда, попа Луке Јововића.
Напомене
Литература
- Бранко Павићевић, Данило I Петровић Његош, књаз црногорски и брдски (1851—1860), Београд 1990.
- Владимир Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852—1862. године, Београд 1923.
- Радош Љушић, Српска државност 19. века, Београд 2008.
