Ђорђије Ђоко Пејовић (29. октобар 1914, Горњи Цеклин код Цетиња—28. децембар 1983, Титоград) је био црногорски историчар чије је главно истраживачко поље била црногорска историја у 19. и 20. веку.
Школовао се у родном месту, затим је похађао нижу гимназију у Подгорици и шесторазредну богословију на Цетињу. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду где је дипломирао 1940. године. Докторску дисертацију је одбранио на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. Претходно је радио као гимназијски професор у Беранама и даниловграду. једно време је био ангажован као начелник Савета за просвету и културу НР Црне Горе. Од 1952. године био је на челу Архива Црне Горе. свој рад у Историјском институту Црне Горе отпочео је 1964. године и у овој институцији прошао је кроз сва научна звања, од научног сарадника до научног саветника. Био је биран за дописног члана ЦАНУ. Велику пажњу у свом раду посвећивао је организацији научне делатности и издавању историографских публикација.
Пејовићев научни рад односи се махом на историју Црне Горе у 19. и 20. веку. У првом периоду научног рада заокупљале су га теме из области економске историје а посебно питање исељавања Црногораца у 19. веку. Миграције Црногораца настојао је да испита у оквиру привредне, политичке и дипломатске историје. своје бављење овом темом заокружио је монографијом Исељавање Црногораца у XIX вијеку (1962). Истраживао је аграрне односе у крајевима који су Црој Гори присаједињени на Берлинском конгресу 1878. године и у Балканским ратовима 1912—1913. године. Низ радова са овом тематиком објавио је претежно у Историјским записима али и у другим историјским часописима (Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878—1912 (1973), Насељавање Горњег Колашина и Поља (1879—1886) (1961), Насељавање Никшића послије 1878. год (1969). Пејовићева истраживања у знатној мери су унапредила познавање политичке историје Црне Горе у 19. веку. Он се убраја у најзначајније истраживаче у овој области , поред Петра Поповића и Бранка Павићевића. Главни део његових истраживачких радова објављен је у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка (1981). Књига је објављена у издању београдског издавача Народна књига а по својој методологији и начину излагања представља део Историје Црне Горе, едиције чије је издавање нешто раније прекинуто. Пејовића су такође привлачиле теме из културне и просветне историје Црне горе у 19. и 20. веку и у овој области је такође дао значајне истраживачке резултате (Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918—1941, 1982). Поред поглавља у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II о Петру II Петровићу Његошу објавио је и неколико краћих прилога у другим публикацијама. Библиографију његових радова приредио је Новица Ракочевић (Др. Ђоко Пејовић, ИЗ 3—4 (1974), 209—211) а потпуније издање објављено је у Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988, Подгорица 1992.
Литература
- Пејовић, Ђорђије Ђоко (М. Маловић-Ђукић), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
