За разлику од француских политичких званичника, неки од најистакнутијих француских научника врло брзо су прихватили југословенски програм, тј. стварање јединствене државе од Краљевине Србије и Јужних Словена у Аустро-Угарској, чије су остварење промовисали у својим делима. Када је и француска влада прихватила стварање Југославије као један од ратних циљева Антанте, радови научника постали су важно врело информација о томе како разрешити бројна питања која је формирање нове државе поставило…
 |
| Ернест Дени (Ernest Denis, 1849—1921), француски слависта, историчар и политички публициста, поборник чешких и југословенских интереса у Првом светском рату и у првим послератним годинама. |
Како историчар Михаило Војводић запажа у француској политици у Првом светском рату велику улогу су имали њени научници. Они су требали да разјашњавају ратне догађаје, у контексту узрока који су до њих водили, и да даље разрађују потенцијална решења за многобројна питања која је рат наметнуо. Француски научници су били врло важан извор информација када су у питању балкански проблеми, с обзиром да се Француска још од Француско-пруског рата 1870/71. године изјашњавала како не жели да се активно трка у решавању Источног питања па самим тим не жели да учествује ни у решавању питања на Балкану. Ратно савезништво са Србијом и Црном Гором, а потом и отварање фронта на Балкану на коме су значајну улогу имале француске трупе, водили су Француску ка све активнијем учешћу у балканским питањима. С друге стране већ од 1916. године почело се размишљати, међу владама држава Антанте, о будућој конференцији мира, па су ангажовани експерти и различита стручна тела која су требала да припреме материјале за делегације њихових држава. Фебруара 1917. на иницијативу француске Владе оформљен је Comite d’Études, тело састављено од врсних научника из различитих области који су требали да претресају сва питања проистекла из ратних дешавања, нарочито триторијална питања, а на основу њихових препорука требало је заснивати званичне позиције. У питању су претежно били географи и историчари са Сорбоне и Колеж де Франса. Подстицај за формирање једног оваквог тела дошао је од Шарла Беноа, професора на Школи политичких наука. Између осталих у састав Comite d’Études ушли су Емил Буржоа, Шарл Дил, Емануел де Мартон, Алфонс Олар, Албер Деманжон, Емануел де Мартон, Камил Жилијен и чувени географ Пол Видал де ла Блаш. За изучавање југословенског питања посебно су значајни били истакнути француски слависти Ернест Дени и Емил Оман.
Југословенском питању било је посвећено неколико седница овог тела почев од 11. фебруара 1918. до 3. фебруара 1919. године. Резултати њихоог рада су извештаји Италијански захтеви Шарла Беноа, Питање Баната Емануела де Мартона, Јадранско питање с југословенске тачке гледишта Емила Омана и непотписани извештај Стање југословенског питања 31. октобра 1918. године. Француски слависти Ернест Дени и Емил Оман, најећи познаваоци прилика међу Јужним Словенима у Француској, су имали великог удела у формирању ставова својих колега према југословенској проблематици. Дени је на катедри за модерну историју наследио славног историчара Алфреда Рамбоа 1895. и на овом положају остао је до смрти 1925. године. Кроз своја бројна истраживања темељно је упознао Аустро-Угарску и постао је њен заклети непријатељ, сматрајући да је она ништа више до послушно оруђе немачке политике. Сматрао је да је њено рушење неопходна етапа на путу Европе ка спокојству. На територији Подунавске монархије је према Денијевом мишљењу требало да никну велика чешка и српска држава које би међусобно биле чврсто повезане. Он је још пре рата образовао Лигу за право народа која је организовала низ предавања о актуелним међународним дешавања, са особитим акцентом на одбрану југословенских и чешких претензија. По почетку Првог светског рата Дени се ангажовао у претресању спољнополитичких проблема, па је 1915. године објавио књигу La Grande Serbie која је снажно одјекнула међу Србима. Покренуо је такође угледни месечни часопис La Monde Slave. У споменутом комитету француских научника активно се залагао за што праведније решење српског и југословенског питања. Колико је Дени био привржен Југославији сведочи и једна анегдота из његовог научног живота. Наиме, када му је Шарл Риве, аутор књиге En Yougoslavie, у којој је бранио интересе Италије на источну обалу Јадрана, затражио да напише предговор за његову нову књигу Дени му је одговорио: „Господине. Ви сте се преварили у адреси. Обратите се Д'Анунцију.“ [прим. познати италијански песник и националиста] Ернест Дени.
Поред књиге La Grande Serbie за разумевање Денијевих ставова о југословенском питању од великог значаја је и збирка његових чланака објављених од 1915. до 1920. године Du Vardar à la Sotcha (Париз, 1923). Дени је у књизи La Grande Serbie аргументовао на основу историјских, географских и културних чинилаца да је потребно уједињење српског и њему сродних народа, што би, како је Дени сматрао, био велики допринос будућој Европи. Предвидевши постојање коридора између чешке и југословенске државе Дени се заправо залагао за формирање једног низа словенских држава који би допринео онемогућавању немачке експанзионистичке политике у будућности. У појединим чланцима објављеним у књизи Du Vardar à la Sotcha Дени иде још даље, и заговара постојање југословенског националног јединства на широком простору од Вардара до Соче, без обзира на све језичке, друштвено-географске и историјске различитости. Дени је уочио као два потенцијална проблема македонско и јадранско — оштро се противио постављању македонског као дела бугарског питања већ га је искључиво посматрао у српском контексту, док је у вези са јадранским питањем сматрао да је италијанска мањина исувише малобројна да би припадност Далмације била оспорена док је ситуација са Истром нешто компликованија али и овде је по Денију претежније било право Словена да живе са својим сународницима. Сматрао је да ће права италијанске мањине бити загарантована, што је обесмишљавало италијански иредентизам.
Емил Оман предавао је руски језик на Сорбони и био је ученик најстаријег француског слависте Луја Лежеа. Он се јужнословенској тематици прво приближио преко правника Валтазара Богишића а потом преко једног круга млађих српских интелектуалаца који су се образовали у Паризу и који су око Омана створили један мали кружок (међу њима је био и потоњи историчар и дипломата Гргур Јакшић). Већ од почетка 20. века Оман је у низу чланака критиковао аустроугарску политику на Балкану. Под утицајем српских интелектуалаца Оман је прихватио југословенски програм као најповољнији политички оквир за Јужне Словене. Током Балканских ратова Оман је писао Стојану Новаковићу како српске победе представљају почетак нове ере у историји Европе и сигуран пут ка испуњењу српске политичке мисије. Ове ставове само је експлицитније разрађивао у низу текстова објављених током Првог светског рата. У време Конференције мира 1919. године у издању Лиге српско-хрватско-словеначких универзитетских радника објављена је његова збирка чланака La Yougoslavie. Оман је сматрао како су Срби и Хрвати један народ, што је доказивао примерима из историје и сличношћу књижевног језика, док су по Омановом мишљењу разлике локалних наречја мање него код неких других европских народа.
Ернест Дени и Емил Оман, пре свих, али и неки други чланови одбора наметнули су целом телу гледиште да југословенско питање треба решити у складу са југословенским програмом Владе Краљевине Србије. На њихова гледишта известан утицај је имало и дело Јована Цвијића La peninsula balkanique. Géographie Humaine издато у Паризу 1918. године као и Цвијићева предавања на Сорбони, која је и одржао по позиву Пол Видала де ла Блаша члана Comite d’Études. Поред споменутих утицаја на ставове француских научника утицали су и други фактори па су неки међу њима износили и умеренија гледишта спрам југословенског питања. У реферату Стање југословенског питања 31. октобра 1918. изнета је умерена формулација да држава која би настала уједињењем Срба и аустријских Југословена треба у својим основама да садржи и споразум са Италијом.
Литература
Михаило Војводић, Француски научници и југословенско питање 1918—1919. године, Црна Гора у Првом светском рату. Зборник радова са округлог стола Историјског института. Књига 2, Подгорица 1998, стр. 53—66.
