Александар Стојачковић (25. мај 1822, Сомбор, Хабзбуршка монархија — 21. јуни 1896, Будимпешта, Аустро-Угарска) је био српски историчар и правник. Био је један од раних критичких историчара у српској историографији и дао је подстицај њеном развоју. Остварио је велики утицај на Илариона Руварца који ће бити кључна личност у периоду афирмације српске критичке историографије.
Школовао се у Пешти за правника а потом је отпочео богословске студије у Сремским Карловцима. Намеравао је да се замонаши али револуционарна превирања 1848. године навела су га да се укључи у политички живот Срба у јужној Угарској. Био је члан Главног народног одбора и секретар војводе Стефана Шупљикца. После револуције ступа у државну службу где је био министеријални саветник до пензионисања 1884. године. Теме попут положаја Срба у монархији, њиховог деловања и заслуга за монархију Хабзбурга биле су политички мотивисане. Текстове који су се односили на тему аутономног положаја Срба објављивао је и на мађарском и немачком језику.
Стојачковић се још у младости интересовао за историјску проблематику али се није школовао као историчар. Ипак усвојио је главна методолошка начела историјске науке од немачких и мађарских историчара. Његови радови представљају прве расправе о појединим темама српске историје (о деспоту Стефану Лазаревићу, биографске скице о светом Сави, о Мари Бранковић и др). Интересовао се и за помоћне историјске науке у вези са српском историјом, посебно за нумизматику а бавио се и издавањем грађе. Изучавао је Каранотвртковићеву збирку повеља и утврдио је да је Ђорђе Николајевић њен прави приређивач. Након 1847. године његова интересовања се пре свега односе на историју Срба у Хабзбуршкој монархији, посебно за заслуге Срба, њихове привилегије и црквену аутономију. Ови радови су били мотивисани ондашњом политичком ситуацијом. Написао је преглед српске историје на просторима Угарске од доласка Мађара у Панонску низију 895. године до 1848. који је објављен у Бечу 1849. године.
Важнији радови
- Да ли је Махомета II Сербскина родила, 1842.
- О победи Србаља над Бугарима и њиховим савезницима године 1330, 1844.
Литература
- Стојачковић, Александар (С. Ћирковић, стр. 658), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Н. Радојчић, Александар Стојачковић као историк. Прилог повесници српске историографије, Извештај Српске велике гимназије, Сремски Карловци 1910—1911, 19—55.
