Унча је, у средњовековној Србији, била мера за тежину, а понекад се истом речју означавала и мера за дужину.

У средњовековној Европи, па и у средњовековној Србији, унча или унца износила је једну дванаестину литре или либре, односно једну осмину марке. За Србију је карактеристично да је унча коришћена и као новчана, односно обрачунска јединица која је садржала 20 динара или 20 аспри. Такође је истог имена била и дажбина уведена крајем 14. века. У питању је био данак господски, исплаћиван у два рока, лети и зими а како је одмераван у обрачунским унчама називан је зимске односно летње унче. Ове дажбине биле су приближно једнаке дажбини која се наплаћивала по огњишту а која је износила један дукат. Наиме две обрачунске унче садржале су четрдесет динара што је за два динара мање од једног дуката. Наплаћивање дуката по огњишту било је распрострањено у Сребреници, Зети Балшића и земљама Косача. Дажбина је убирана и у дукатима и у сребрним динарима одговарајуће вредности. Унче су биле врло значајна ставка у владарским приходима јер су начелно доносиле онолико дуката колико је било огњишта. У Српској деспотовини дажбина је била особито значајна јер је омогућавала извођење разноврсих војних похода, готово из године у годину.

Литература

• Унча (Милош Благојевић, стр. 762), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.