Ристо Драгићевић (6. септембар 1901, Подпеће, Подгорица—16. децембар 1980. Цетиње) је био српски историчар.

Биографија

Школовао се на Цетињу а Филозофски факултет студирао је у Београду између 1922. и 1928. године. Годину дана је боравио у Варшави (1926—1927) где је слушао предавања из опште историје, књижевности и етнологије. До 1941. радио је као средњошколски професор (гимназије, богословије и учитељске школе) на Цетињу. После Другог светског рата био је директор Државног музеја на Цетињу. У послератним годинама прошао је сва стручна и научна звања у области музеологије. Учествовао је у оснивању и раду Историјског друштва НР Црне Горе и Историјског института Црне Горе.

Историографски рад

Бавио се изучавањем црногорске прошлости од средњег века до новијег доба. Посебно су значајни његови радови о црногорским штампаријама. На основу архивске грађе из Архива Црне Горе на Цетињу написао је велики број разноврсних прилога из политичке, друштвене и културне историје. Писао је о односима Црне Горе са Турском, Русијом и Аустријом у 19. веку као и о правним институцијама у време владавине владике Петра I. Темељно је изучио политику Цене Горе према Албанији и догађајима у Рашкој пред избијање Балканског рата као и учешће Црне Горе у Балканским ратовима и Првом светском рату.

Важнији радови

• Подгорички покољ 1874. године и његове посљедице, 1937.
• Тајни уговор Црне Горе с Аустријом, 1968.
• Васојевићи и Цетиње 1863. године, 1939.
• Црногорске штампарије: (1493—1918), 1956.
• Почеци савременог наоружања и организације црногорске војске, 1939.
• Чланци о Његошу, 1949.

Литература

• Драгићевић, Ристо (М. Маловић-Ђукић, стр. 357), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
• П. Ђоковић, Ристо Ј. Драгићевић, Гласник Цетињског музеја 13 (1980) 207—217.