Василије Петровић (1709—1766), који је политички деловао између 1740. и 1766. године, био је носилац међу Црногорцима оне спољнополитичке оријентације која се залагала за најчвршћи могући ослонац на Русију, за разлику од његовог савременика владике Саве Петровића (владика од 1735. до 1782), који је још увек у ослабљеној Венецији видео главног савезника. Василије се од Саве разликовао не само по политичком опредељењу већ и по изузетној енергичности и спремности да комбинује најразличитије методе како би постигао своје политичке циљеве. Преувеличавање, обмањивање и полуистине налазили су се у арсеналу Василијевих политичких трикова. Иако су га овакви методи неретко доводили у неприлике он је на тај начин успео да у великој мери заинтересује Русију за Црну Гору…
 |
| Василије Петровић (1709—1766), познији приказ. |
Василије Петровић започео је свој политички живот кореспонденцијом са Млечанима 1740. године а по одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, он постаје његов коадјутор (заменик). Василије, кога Глигор Станојевић описује као изразито плаховиту личност пуну контрадикторности , својом енергичношћу лако се наметнуо црногорским главарима. Василије се први пут обратио једном руском званичнику 1743. године. Он је тада писао руском резиденту у Цариграду Алексеју Андрејевичу Вешњакову намеравајући да преко њега извести владику Саву о дешавањима у земљи, пошто се овај још увек налазио у Русији. Други пут Василије је писао Вешњакову 15/26. јуна 1745. године. Том приликом га је известио о догађајима у земљи који су се у међувремену одиграли (Василијева мисија у Венецији и заплет унутар Црне Горе који ју је пратио). Том приликом Василије је пренео Вешњакову и опис неких прилика у Црној Гори: говорећи о стању Цркви навео је да су многе цркве и манастири опустошени, да су манастири Ком, Горичани, Врањина и Сињац разорени али да и поред тога Црна Гора представља тврђаву православља са 20 манастира, 1.000 цркава, 4 архимандрита и 200 свештеника. Ову моћну православну тврђаву, окруживало је, како Василије описује, мноштво муслимана и римокатолика. Пре свог првог одласка у Русију Василије је још једном приликом покушао да заинтересује Русе за Црну Гору — он је преко Стевана Ивановића-Петровића послао канцелару Михаилу Бестужеву-Рјумину две историје Црне Горе у рукопису са жељом да их штампа у Русији. Није позната судбина ових рукописа. Овим поводом он је 9/20. фебруара 1746. писао Бестужеву-Рјумину истичући у свом писму врлине Црногораца — Црногорци су врло храбар и оштроуман народ па и Млетачка република страхује да ће ако се у Црној Гори оснује школа филозофије, филологије и реторике сви синови римске цркве приступити православљу.
У пролеће 1752. Василије је отишао у своју прву посету Русији. У писму Бестужеву-Рјумину 2. марта 1752. Василије је препоручивао Русији да стави Црну Гору под своје покровитељство. Како би овај прелог учинио привлачнијим Василије је у априлу упутио Колегији иностраних дела један географски опис Црне Горе. Василије, склон, како Радослав Распоповић примећује, да ствари приказује онакве какве је он желео а не какве су оне заиста биле придодао је Црној Гори Спич, Сушањ, Паштровиће, Грбаљ, Михољски збор, сва херцеговачка и брдска племена, северноалбанска племене Клименте, Хоте и Кастриоте и на крају чак и Требиње, Гацко, Попово и Зупце. Василије није само територијално увећао Црну Гору него је описао и тобожње административно уређење. Оно је било саображено уређењу Русије па је црногорске нахије називао провинцијама а племена окрузима. У извештају Колегије иностраних дела из јула 1753. Василије је дао детаљан опис колико под владенијем црногорског принципата иам провинција, округа и људи на високим положајима За Катунску провинцију је тако забележио да има 20 округа (ујезда), једног сердара, двојицу војвода и 12 кнежева. Од четири црногорске нахије Василије је у свом извештају конструисао огромну територију која је могла да мобилише чак 40.000 војника. Василијев главни циљ био је да прикаже Црну Гору на тај начин да руски политички кругови постану заинтересовани да је ставе под протекторат Русије. Иако ова Василијева замисао у том тренутку није била реално остварљива, његова мисија није била неуспешна. Василија Историја о Черној Гори објављена у Русији 1754. имала је исти циљ — уздизање Црногораца преувеличавањем њихове дуготрајне борбе против Османлија. Већ 1755. године појавили су се и први критичари ових Василијевих саопштења о Црној Гори. Генерални провидур Далмације Франческо Гримани је у извештају од 8. јануара 1755. године забележио:
[Василије] Описује Црну Гору, у којој је власт у рукама владичиним, као једну од највећих и најплоднијих покрајина у свету; у њу убраја и крајеве Ваше Преузвишености и истиче свакако са нарочитом намером како је његов народ подигао Котор. Од сваког села прави покрајину, и дичну титулу кнезова и војвода даје старешинама породица.
По повратку из Русије Василије је наставио да заговара што чвршћи политички ослонац на Русију и градио је култ ове земље међу Црногорцима. Такође је заговарао бескомпромисну борбу против Турака. Пошто је раније склопљени споразум о плаћању данка Турцима дезавуисан очекиван је нови напад Османлија на Црну Гору. Василије се због ове претње обратио Михаилу Иларионовичу Воронцову, који је посредством руског представника у Цариграду, први пут у име Русије интервенисао на једном страном двору у корист Црне Горе. Међутим, ни руска интервенција није могла да спречи предстојећи сукоб. По отпочињању рата Василије је у новембру 1756. са Теодосијем Мркојевићем напустио Црну Гору и почетком 1757. је стигао у Русију. Ипак, ова друга мисија текла је под нешто другачијим околностима у односу на прву. Већ по његовом првом одласку из Русије наложено је руском резиднету у Цариграду Обрескову да прикупи информације о Црној Гори пошто се о њој у Русији мало знало. Иако непонат историографији Обресковљев извештај је несунњиво развејао многе илузије које је Василије градио о Црној Гори.
Међутим, најтежи ударци дошли су од стране Василијевих сапутника, пре свега од игумана Теодосија Мркојевића. Он је средином јула 1759. године послао Колегији иностраних дела једну представку у којој је све раније Василијеве наводе означавао као измишљотине којима се обмањује и сама царица руска. Теодосије Мркојевић био је прво Василијев присталица а потом противник и најошрији критичар. Он је оспоравао готово све наводе из Василијеве Историје па је је између осталог писао да Црна Гора нема ниједан град и да не може да мобилише 20.000 војника већ да у њој свакога рода како мушког и женског и дјетињег нема 20.000. Василијеву тврдњу да му је отац био дука иронично је прокоментарисао речима да Бог зна да дуке нема у Црној Гори зато што Црну Гору држи турски султан од онога времена када је Зетом завладао. Сви ови проблеми нису поколебали Василија и он је низом писама руским званичницима изнео амбициозан политички програм за чије је остварење била неопходна свесрдна руска подршка. Резултати ове мисије су и поред свих Василијевих напора били доста скромни.
По одласку из Русије Василије је преко хабзбуршких земаља дошао у Трст где му се придружио пуковник Стефан Јустинович Пучков који је послат у тајну мисију у Црну Гору. Они су 9. августа 1759. године пристали у близини Будве. Пучков је имао задатак да достави одређену помоћ владици Сави и да контролише њену потрошњу. Сам Пучковљев долазак Василије је добро искористио ради учвршћивања свог положаја у Црној Гори али је резултат Пучковљеве мисије озбиљно уздрмао његов углед. Василије је био свестан да ће се Пучков уверити да је стање у Црној Гори потпуно раличито од оне слике коју је сам изградио па је настојао да Пучкова одврати од доласка у Црну Гору и задржавао га је у Мајинама, тражећи да преко њега расподели помоћ Црногорцима. И поред свих Василијевих настојања да га одобровољи, Пучковљев извештај је био поразан. Он је Црногорце оценио као народ диваљ и самовољан, без закона и институција а тамним бојама осликао је и црквене прилике. Пучков се на лицу места могао уверити да су Василијеви наводи о Црној Гори потпуна измишљотина, па је, вероватно разочаран оним што је видео, написао извештај који се у историографији узима за најтамније странице што су их странци изрекли о Црногорцима до краја XVIII века. И порез тога што је овај извештај уздрмао дотадашњу Василијеву политику, он није умањио његову оданост Русији. Иако због својих метода оштро критикована и од појединих савременика Василијева политичка делатност је указала на правац којим ће се у наредним деценијама кретати Црна Гора — чврст ослонац на Русију и уклапање борбе против Османског царства у сложене руске спољнополитичке планове које Црногорци, као ни сам Василије, нису понекад у потпуности разумевали.
Литература
Историја Црне Горе, књ. 3, том I, Титоград 1979.
Радослав Распоповић, Дипломатија Црне Горе 1711—1918, Подгорица—Београд 1996.
Глигор Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740—1766), Београд 1979.
