Војници су били друштвени сталеж у средњовековној Србији у време владавине првих Немањића.

У делима Стефана Првовенчаног повлашћени сталеж становништва дели се на старешине и кнезове који врше управну функцију и на војводе и војнике. Ови сталежи поменути су у својству учесника сабора који је сазвао Стефан Немања (1166—1196) поводом свог повлачења са престола и устоличења његовог сина Стефана Немањића (1196—1228). Војници се помињу и у Закону градском у оквиру Номоканона светог Саве и то заједно са архонтима за које се каже да су слој који управља па је у историографији постојала недоумица (Никола Радојчић) у ком су се међуодносу налазила ова два сталежа. Војнички закон настао у време Стефана Немање, а записан тек у време краља Стефана Уроша II Милутина (1282—1321) помиње слој војника и то у вези са њиховом повластицом да им се коњи не товаре и не користе у сврхе транспорта. Бојни коњ био је не само од изузетног значаја за ратовање већ је представљао и знак властеоског положаја.

У Жичкој повељи Стефана Првовенчаног прави се разлика између властеле и војника и убогих, али је приметна разлика и по имовном стању и по друштвеном положају између властеле и војника. За исти преступ властелин је био обавезан да плати шест коња, војник два коња а убоги два вола. Војници још нису били изједначени са властелом. Тек се једна одредба Светостефанске хрисовуље краља Милутина може разумети као изједначавање положаја војника и властеле.

Убрзо се војницима губи траг у изворима. Они се не помињу у подели друштва на властелу, средње људе и себре. Ова подела извршена је у време краља Милутина када се уводи византијски пронијарски систем. Добар део војника постали су пронијари. Душанов законик из средине 14. века, који се понекад ослања на одредбе краља Милутина, утврђује положај властеле, властеличића и пронијара али војнике као друштвени слој не спомиње.

Литература

• Војници (Р. Михаљчић, стр. 98—99), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.