Томица Никчевић је био црногорски историчар и правик. Рођен је у Кличеву код Никшића 15. августа 1922. године а умро је у Подгорици новембра 1982. године.
Школовао се у Никшићу где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је на Правном факултету у Београду али је због избијања Другог светског рата у Југославији морао да прекине студије. Током Другог светског рата био је учесник комунистичког покрета (НОП) а ратне године провео је у партизанима у Црној Гори, у илегалном раду и затворима у Никшићу и Подгорици. Био је делегат оснивачке скупштине ЗАВНО Црне Горе. После завршетка рата 1945. године наставио је студије и дипломирао је 1948. године. Једно време радио је у Председништву владе Србије у Београду а затим је од 1949. године био запослен у Институту друштвених наука у Београду. У марту 1951. запослио се у Научном друштву на Цетињу а затим и у Историјском институту у истом месту. После рада у научним установама у Црној Гори прешао је 1958. године у Институт друштвених наука у Београду. Од јануара 1965. радио је у САНУ као секретар Одбора за изворе српског права. Био је изабран за редовног професора Правог факултета у Подгорици јануара 1973. године. Након краћег времена вратио се у Одбор за изворе српског права САНУ и ту је завршио своју научну каријеру.
Године 1955. Никчевић је одбранио своју докторску дисертацију Политичке струје у Црној Гори у процесу стварања државе у XIX вијеку на Правном факултету у Боеграду. Крајем 1955. и почетком 1956. године пет месеци је боравио у Паризу ради истраживања и усавршавања. Месец дана 1960. радио је у Пољској на историографији упоредних словенских права. Кључне истраживачке теме у Никчевићевом историографском опусу су историја државе и права, законски споменици и исправе, политичка превирања у Црној Гори, судска организација у Србији и Црној Гори. Посебну пажњу посветио је истраживању делатности Валтазара Богишића у Црној Гори. Приредио је Богишићево дело Метод и систем кодификације имовинског права у Црној Гори и написао је уводну студију за то издање (књига је објављена у едицији САНУ Извори српског права, друга књига, Београд 1964. године). Такође је приредио Богишићево дело Правни обичаји у Црној Гори, Херцеговини и Албанији (ЦАНУ, Титоград, 1984). Радећи у Одбору за изворе српског права написао је студије о историографији рукописа Душановог законика (Историографији Струшког и Атонског рукописа, Законик цара Стефана Душана, књига прва, АСНУ Баоград 1975; Александар В. Соловјев, Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354, редакција и предговор, САНУ, Београд 1980; Историографија рукописа (Студеничког, Хиландарског, Ходошког и Бистричког), Законик цара Стефана Душана, књига друга, САНУ, Београд 1981).
Важнији радови
- Политичке струје у процесу стварања државе у Црној Гори. Отпор старању државе, Цетиње 1958.
- Прилог изучавању политичких борби у Црној Гори 1929—1936. године, Историја 20. века 3 (1962).
- Црногорске исправе 16—19. вијека, Цетиње 1964. (заједно са Бранком Павићевићем написао је уводну студију а радио је и на транскрипцији и редакцији исправа).
- Историја државе и права у Црној Гори (коаутор) у Историја државе и права југословенских народа, Београд 1964.
- Организација судова у Србији 1804—1823. године, Историјски записи 9 (1953).
- Постанак и покушај прераде Грађанског законика Кнежевине Србије из 1844. године, Споменик САНУ 119 (1971).
Литература
- Никчевић, Томица (Б. Марковић, стр. 537—538), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
