Рајко Веселиновић (30. децембар 1912, Остојићево – 2. новембар 1987, Београд) је био српски историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве. Убраја се заједно са Радославом Грујићем, Ђоком Слијепчевићем и Душаном Кашићем међу најзначајније историчаре СПЦ.

Биографија

Школовао се у Остојићеву, Сенти и Кикинди. Завршио је Богословски факултет у Београд 1935. године и историју на Филозофском факултету у Београду 1950. године. Једно време радио је у средњошколској настави а између 1946. и 1954. године био је управник Музеја у Панчеву. Био је од 1955. кустос, сарадник и виши научни сарадник Музеја СПЦ у Београду и управник Архива САНУ између 1970. и 1977. године.

Научни рад

Претежно се у свом научном раду бавио историјом Српске православне цркве. Посебну пажњу стручне јавности привукли су његови радови који су се однсоили на српску црквену историју у 17. и 18. веку. Посебно се бавио животом и делом Арсенија III Чарнојевића (1949). Још пре Другог светског рата објави је рад Како је постала српска карловачка архиепископија и митрополија (1935). Низ радова о историји СПЦ објавио је поводом 750 година аутокефалности Српске цркве (1219—1969). Написао је и уџбенике из црквене историје: Историја Српске православне цркве са народном историјом I (1219—1766) и II (1766—1941).

Као музеолог приредио је низ изложби у Новом саду, Панчеву и Београду и за њих приредио каталоге. Интересовао се и за историју српског занатства и еснафских организација у 17. и 18. веку. Његову истраживачку пажњу привлачило је и питање привилегија рпског народа у Хабзбуршкој монархији. Током последњих година живота сарађивао је у раду на Историји српског народа у издању Српске књижевне задруге. Библиографију његових радова приредио је и издао Славко Гавриловић у Зборнику Матице српске за историју 36 (1987) 223—239.

Литература

• Веселиновић, Рајко (Р. Поповић, 303—304), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.