Пандурски заставник из Темишварског Баната, гравира из збирке Мартина Енгелбрехта из 18. века.

Одевање Срба у Хабзбуршкој монархији у 18. веку било је одређено различитим факторима, од наслеђа пренетог из постојбине која се налазила под османском влашћу до савремених трендова у ондашњој западноевропској моди. Пошто су живели на широком подручју хабзбуршких земаља, Срби су ступали у контакт са различитим народима, посебно Мађарима, који су остваривали знатан утицај на одевање међу Србима. Развој ношње Срба у Хабзбуршкој монархији био је у великој мери сличан развоју мађарске ношње. Специфичности културе 18. века под снажним барокним утицајима условиле су бројне китњасте елементе у ношњи и снажан симболични и статусни значај одела, који је превазилазио одевну и естетску функцију. Статусни значај одеће био је двојак: скупоцена одећа била је доступна само високим друштвеним слојевима, а различите ношње биле су заступљене код цивилног становништва, официра и војника и свештенства. Карактеристична је била ношња војника-граничара и официра док су се племићи у великој мери приближили идеалима моде 18. века, формиране претежно под француским утицајима. Развитак одевања међу Србима у Хабзбуршкој монархији у 18. веку познат је пре свега на основу различитих материјалних остатака, ликовних извора, од којих су најпознатији репрезентативни племићки портрети и гравире Мартина Енгелбрехта као и на основу писаних извора који сведоче о богатој модној терминологији. Развој српске ношње у Хабзбуршкој монархији такође сведочи и о сложености развоја српског друштва у Хабзбуршкој монархији и различитим утицајима који су га прожимали.

Утицаји

Одевање у Мађарској у 18. веку.

Осамнаести век се сматра епохом готово потпуне доминације француског костима у европској моди.[1] Инсистирање на спољашњој форми, које је кроз различите уметничке форме промовисала барокна култура, давало је одећи велики значај. Њоме је исказиван друштвени статус појединца, па се доста пазило на поштовање разлика у одевању појединих сталежа. Српско становништво Хабзбуршке монархије одевало се на разне начине: војници и официри су били униформисани, а остало становништво се одевало на немачки, мађарски и оријентални (турски) начин. У првој половини 18. века будимски Срби одевали су се на оријентални начин. То је доба када је у начину одевања владала највећа разноврсност међу народима. Неки јединствени тип грађанског одела тада није постојао: свако се одевао на свој начин. Другачије су се одевали сељаци, а другачије варошани.[2] У сеоским и сиромашним градским срединама одећа је највећим делом произвођена код куће. Само мањи део одевних предмета је купован. Ни количина одеће коју је појединац поседовао није била велика. Гардероба се делила на свакодневну, која је била скромнија, и празничну, свечанију.

Одевање у Мађарској у 18. веку.

Старији мушкарци и жене и даље су носили традиционалну одећу уобличену у Османском царству. Млађи су брже прихватали одећу средине у којој су живели. На путовању, у случају нужде, одећа се залагала и продавала. Провинцијално племство се облачило по узору на мађарско. Током друге половине века, са јачањем немачких културних утицаја, а нарочито након забране увоза луксузне робе почетком седамдесетих година, Беч је постао модни центар целе Хабзбуршке монархије. Нову моду прихватиле су прво официрске и чиновничке супруге, чији су мужеви по природи посла упућивани у Беч и одакле су лакше и брже примали различите утицаје. Убрзо потом, сличну моду прихвио је и грађански сталеж, тако да се међу богатима више није могло распознати по одећи ко коме сталежу припада. Реч мода све чешће се користила и у свакодневном говору. Традиционални кројачки цехови тешко су се привикавали на убрзане промене, што је средином друге половине века довело до појаве кројачица, углавном странкиња, које су производиле женску одећу. Деца богатих родитеља су носила скупу одећу, док су се млади некад одевали веома разметљиво.[3] Свакодневна одећа, нарочито она ношена у приватном породичном кругу била је доста скромна. Жене су у кући, при раду, носиле неку врсту кецеље, а мушкарци понекад кућне капуте.[4] Ношња свештенства такође је потпала под западњачки утицај. Одело, нарочито у круговима високог клира, било је богатије, јер се православно свештенство трудило да у том погледу не заостане за католичким.[5] Митрополити и владике напуштали су црну боју и почеле су да се праве мантије плаве, љубичасте и црвене боје.[6]

Изглед одеће

Комплетно одело (горњи и доњи део) звао се кат. Мента је било и мушко и женско одело и правило се постављено и непостављено.[7] Носила се и јапунџета, кратка кабаница од грубе, неваљане вуне. Постојале су две врсте јапунџета: ачикбичим и ћорбичим. Главни део тела покривала је долама¹. Она се спреда носила отворена, а опасивала се појасом. Долама је израђивана од тежих тканина: од абе², чохе и кариџије³. Било их је разних величина, боја, кроја и квалитета, скупоцених и јефтиних, а израђиване су са поставом и без поставе. Према кроју могле су бити учћесим (ушћесим) и башћесим. Учћесим су биле доламе постављене кожом, а башћесим доламе од абе које су биле постављене саргијом⁴ или безом⁵. Доламе су закопчаване на дугмад или на копче. Скупоцене доламе су украшаване вуненим или свиленим гајтанима.

Чакшире (панталоне) су израђиване у разним димензијама и бојама од абе, кариџије и чохе. Посебна врста чакшира биле су дикчакшире. Најскупље чакшире биле су чохане, а најјефтиније абене. Украшаване су учкуром⁶.[8]

Од обуће варошани су носили чизме и ципеле, а сељаци опанке. Постојале су такозване дели-чизме, које су обично биле црвене. По кући су се носиле и папуче. Чизме су прављене од кармажина (кармоазен)⁷. Као нарочито фина врста коже важио је кордован (кордуан)⁸.[9]

Делови одеће украшавани су гајтанима: тоцким (словачким), бечким вуненим, трнавским и турским свиленим. Дугмад се користила као украс и некада су могла имати велику вредност поготово ако су била направљена од племенитих метала, односно од сребра, или ако су била позлаћена. Дугмад се није пришивала, него се низала на врпцу од канапа или коже и тако се користила. Дугмад је прављена од костију, коже, калаја, папира и метала. Копче су прављене од папира и метала. Рукавице су такође биле у општој употреби, користили су их и мушкарци и жене и деца. Мушкарци, нарочито сељаци, покривали су главе капицама (фесовима), док су варошани носили клобуке и калпаке⁹, прављене од чохе, свиле и кадифе. У 18. веку јавља се и шешир. Варошани су зими носили шубаре, а они најимућнији су имали шубаре од самура¹⁰. У моди су биле јарке боје: црвена, зелена и плава. Имућни људи су носили за појасом сребрна шемшета (гајтане). Око паса су се пасали каишем. Људи су носили палице (штапове) понекад са наџаком¹¹ на врху. Тада се јавља и штап који је носио назив шпанише рор (шпанска трска). Веома богати грађани су у то време носили и сат о ланцу. Хаџије и старији људи носили су бројанице. Међу мушкарцима је у моди било и ношење браде.[8]

Одевање жена

Стари Рац (најчешћи назив за Србе у Мађарској) са својим сином, гравира из збирке Мартина Енгелбрехта из 18. века.

Од горњих делова жене су носиле зубуне¹². Жене су покривале главу марамама или шамијама. Марама је било разних величина и квалитета. Од тање, финије материје прављени су убрадачи (обрадачи) или паћела (паћелоти) и пердета (вео), који су више заклањали лице, а мање главу. Они су некада били везени или прошарани златом или срмом¹³. На тело се облачио оплећак (кратка женска кошуља), који је прављен од тежих материјала, као и сукње. Преко оплећка, нарочито зими, ношена је ћурдија (женска хаљина од штављене коже). Ћурдије су прављене од чохе, постављене богасијом¹⁴, а понекад су биле оперважене лисицом.

Део женске одеће био је и прслук или пруслук. Жене су о појасу носиле тканице, понекад извезене срмом, које су напред закопчаване кариком или пафтом¹⁵. Доњи део покривале су сукње или скути. Сукње су прављене од раше (ретко сукно од четири нити), велике раше, ал-раше, полраше. Нарочито су биле у моди сукње мазоланке. Сукње су прављене и од коже. Чипке и галони (тј. бортне¹⁶) прављене су и од шика (срме). Од обуће, жене су носиле опанке, ципеле и папуче. Од папуча у моди су биле турске и сентандрејске. Пантофлије (папуче) су прављене од кармажина. У 18. веку, од боја тканина за женску одећу, биле су у моди плава, црвена и лимунаста боја.[10]

Украси

Барокна склоност ка украшавању огледа се и у многобројним украсним детаљима у ондашњем начину одевања.[11]

Жене су и у 18. веку користиле разне врсте украса. Оне мало имућније на главу су стављале бисере. На ушима су се носиле минђуше или обоци¹⁷ од злата. Минђуше су могле бити богато украшене бисерима. На врату су се носили ђердани¹⁸ од бисера, златни или сребрни ланци, на којима је био обешен крст или талир (обешен о алку) или чампраг (нека врста медаљона) од бисера. Прсти на рукама украшавани су прстењем (бурмама) од злата или сребра, које је било украшено разним драгим камењем. Такође су ношене и златне или сребрне наруквице (белензуке). Хаљине су украшаване редовима или шоровима. На истакнутим местима, на прсима или о појасу стављало се изузетно крупно дугме. Као украси забележени су сачлуци од бисера и леф од бисера. Богатије госпође понекад су носиле сат. Украси у то доба нису значили само украс, него и капитал који је, нарочито у оно време, имао свугде своју вредност, па се у украсе улагао новац као у неку врсту осигурања за тешка времена. Понекад се цео девојачки капитал састојао у накиту.[12]

Мушкарци су такође носили накит, а пре свега прстење. Оно се појављује на портретима српских племића, грађана и официра, а помиње се и у другим изворима тога доба.[4]

Одевање граничара

Србин војник (граничар) у Срему, израђено према енглеској гравири из 1742. године.

Већ прве царске наредбе након успостављања Потиске и Поморишке војне границе почетком 18. века, садржале су и одредбе у вези са граничарском одећом и опремом, која се називала мондура или монтура (фр. monture). Ове наредбе су налагале да граничари треба да се сами старају о својој монтури и да сносе трошкове за њену набавку. Године 1735. власт је први пут званично покушала да уједначи одевање нерегуларних аустријских трупа којима су припадале и јединице граничара.

Монтура из 1735. још увек није била права униформа, већ је била блиска народној ношњи. Одећа граничара била је сукнена и разнобојна. Бакрорези Мартина Енгелбрехта¹⁹ који приказују личности из поморишко-потиске граничне области повлаче изразиту разлику у ношњи између граничара око Тисе од оних који настањују Мориш.[13] Граничари су на глави носили тзв. граничарски шешир са крилом, црне боје, израђен од чврстог материјала. Обод тог шешира је био подигнут на горе, а састојао се од траке која се при крају сужавала, обавијајући цео шешир, да би са стране, у виду крила, штрчала равно или се спуштала ка једном рамену. Од горњих делова, носио се хаљетак– долама. Напред је био отворен, дужина није прелазила висину струка. Најчешће је био зелен, са жутим нарукављем или мрке боје са зеленим манжетнама. Носио се појас црвене боје који је обмотаван целом дужином око струка и придржавао је предње преклопљене стране доламе која се није закопчавала. Носили су такође и огртаче без рукава, који су се ширили у доњем делу, имали су отвор позади и велику четвртасту крагну са правоугаоним додатком у виду шала који је висио на левој страни. Израђивани су од белог сукна, а по ивицама су паспулирани²⁰ плавом тканином. Граничари су носили плаве чакшире равних, краћих ногавица које су при дну са унутрашње стране имале прорезе.

Од обуће носили су најједностваније опанке, израђене од једног комада коже, који су за ногу причвршћени уским каишевима.[14] Целокупна одећа и опрема граничара пешака коштала је 24 форинте, а за хусара 54 форинте.[15]

Одевање племства

Према савременим портретима и писаним изворима, види се да су се српски племићи на почетку 18. века облачили на начин како су се облачили у својој балканској домовини из које су дошли. У Хабзбуршкој монархији су се српски племићи облачили углавном на грађански или немачки начин, али и на мађарски, нарочито у свечаним приликама када би облачили бандеријално одело — одело које се у 18. веку сматрало за мађарско национално одело.[16]

Еволуција одевања српског племства у 18. веку имала је врло сличан пут као и мађарска ношња. Одећа се скраћује, сужава и добија карактер ношње хусара или коњаника. Елементи племићке српске ношње у 18. веку су: калпак на глави, долама са мањим или већим гајтанима, узане чакшире, ниске чизме и ћурак²¹ опточен крзном. Временом гајтани постају гушћи, украшени са по два или четири реда дугмади. Из друге половине 18. века сачуван је већи број портрета племића на којима је насликана одећа племића плаве, зелене или црвене боје.[17]

Грађанска ношња

У другоj половини 18. века на ношњу срба у Хабзбуршкој монархији преовлађуjу утицаjи са Запада. Грађани се облаче и понашаjу на немачки начин. Они коjи су се облачили цивилно употребљавали су: бекеш²², лаjбл (врста прслука), прслук. Они коjи су бриjали браду остављали су са стране, као гренадири, бакенбарде²³. Гpaђaнcкa деца, као и студенти на Западу, носе цопф²⁴ , у коjи се, при кpajy, уплетала пантљика - цопфпонтл. Jедна врста била je францезиш цопфпонтл.

Угледниjе госпође облачиле су се по бечкоj моди. Госпође rpaђaнa, а поготово жене царских официра, употребљавале су средином 18. века следеће врсте тканина, увезене са Запада. Keцeљe су прављене од фланела или тафта. Младе девоjке вeћ тада су носиле стезнике. Нарочито за топлих дана и у нарочитим приликама употребљаване су и лепезе. Jедна врста кyћнe хаљине била je комота — вероватно нека врста пењоара, понекад постављена куном.

Српске жене у Хабзбуршкој монархији су почеле носити шешире кpajeм 18. века. Даме су почеле да користе и мидере (нем. Mieder) или корсете. У српском друштву, колико je познато, прва жена кoja je имала мидер (око 1730. године) била je грофица Марија Бранковић. Забележено је да је 1766. у Новом Саду направљен за од доброг реда госпођу, по моди сашивен струк, тј. корсет, израђен од рибље кости (фишбајн).[18]

Материјали од којих је израђивана одећа

За ношњу, одело и рубље коришћене су различите врсте тканина: за рубље лакше, а за одело теже.[19] За рубље (гаће и кошуље) је најчешће коришћено платно. Од платна су се такође правили пешкири, марамице, чаршави, кецеље, приглавци (стопала од чарапа), поколењаци, убруси и саргије. Коришћено је ланено платно. Платно су белиле жене зване белиље. Пређа (спредена вуна) и памук такође су доста коришћени. Памук је доношен из Турске, а било је разних врста као на пример атма-памук или витиљ (танки) памук, и употребљаван је за разне намене. Од памука су прављени и убруси за купање или пештемељи. Једна врста памука била је фута или вута, обично модре боје.

Госпође супруге rpaђaнa, а поготову жене царских официра, употребљавале су средином 18. тканине увезене са Запада. Тежих тканина било је више врста: чоха, аба, кадифа и друге. Абе је било разне врсте и порекла: доријанка, кариџија, марушка, модранска (вероватно из словачког места Модре), цкалицка (вероватно из Скалица, словачког места код Пожуна, данашње Братиславе) и шехаба. Такође су се користиле и разне врсте чохе, различитог порекла и квалитета: аускери (аускерли), фајнкерн (фајнкорн), пуовска и друге. Кадифа је мало коришћена, најчешће за украс. Од свиле је коришћена јенишер-свила, а конци су се користили од картона и турски.[20]

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

Референце