Новица Ракочевић (15. јануар 1927, Требељево код Колашина, тада Краљевина СХС, сада Република Црна Гора) је црногорски историчар.

Школовао се у Требељеву, Колашину и Беранама. Био је учесник Народноослободилачке борбе од 1943. године. Студирао је историју на Филозофском факултету у Загребу где је дипломирао 1952. године. Историју је предавао у Колашину, Котору и Бијелом Пољу између 1952. и 1959. године. Потом је све до пензионисања радио у Историјском институту Црне Горе. Докторирао је 1965. године са дисертацијом Црна Гора под аустро-угарском окупацијом 1916—1918. године на Филозофском факултету у Београду.

Главна истраживачка интересовања Новице Ракочевића односе се на историју Црне Горе у 19. веку и током првих деценија 20. века. Више монографија и мањих прилога посветио је питању односа између Кнежевине и Краљевине Црне Горе и Аустро-Угарске. Бавио се правном историјом Црне Горе, развојем институција, развоју грађанске државе. Био је један од аутора Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге. Својим прилозима учествовао је у низу публикација и монографија о Колашину, о дипломатској историји Црне Горе и у историјским синтезама о Србији и Црној Гори.

Важнији радови

Међу његове значајније радове убрајају се:

• Прилози историји аустроугарске окупације Црне Горе 1916—1918. (1960)
• Исељавање Муслимана и разграничење Црне Горе и Турске у областима Колашина послије Берлинског уговора (1962)
• Односи између Црне Горе и Аустро-Угарске од завршетка Скадарске кризе 1913. до Сарајевског атентата (1967)
• Црна Гора у Првом свјетском рату 1914—1918. (1969)
• Политички односи Црне Горе и Србије 1903—1918. (1981)
• Црна Гора и Аустро-Угарска 1903—1914. (1983)

Литература

• Ракочевић, Новица (Р. Михаљчић, 615—616), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.