Никола Крстић (рођен 20. септембра 1829, Вац у Угарској, умро 12. јануара 1902. у Београду) био је српски историчар, правник и политичар.

Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Филозофију је студирао у Пешти као стипендиста Матице српске. Револуционарни догађаји из 1848. године омели су његове студије али је убрзо након њих завршио студије филозофије. Докторат је стекао 1851. године. После тога је отпочео студије права које је завршио марта 1853. године. Исте године предавао је неколико месеци историју, географију и математику у српској гимназији у Новом Саду. Убро је прешао у Београд где је 20. октобра 1853. постављен за професора на београдском Лицеју за предмете Енциклопедија права и Историје законознања. Члан Друштва српске словесности постао је 1854. а исте године стекао је звање доктора права Пештанског универзитета.

Прекинуо је Универзитетску каријеру 1862. године када га је кнез Михајло Обреновић поставио за начелника полицијског одељења Министарства унутрашњих дела. Био је члан Касационог суда од 1865. а од 1875. његов председник. Био је члан Државног савета од 1884. до пензионисања 1894. године. Своју имовину тестаментом је оставио Краљевској српској академији наука, бројним просветним установама и добротворним друштвима.

Још као студент заинтересовао се за правну историју. Научној јавности представио се делом Разматрања о Душановом законику из 1854. године где је и поред тога што је радио за врло лошим издањем правног споменика које се налазило у делу Јована Рајића дошао до значајних закључака како о самом Душановом законику тако и о српској средњовековној држави. Објавио је расправу О државном строју (1855) и Разматрања о старом српском праву на основу старих писаних споменика и Душановог законика (1857). Превео је једну од четири књиге Историје словенског права чувеног пољског научника Вецлава Маћејовског као и још неколико мање значајних дела. Током рада у државној служби објавио је низ радова из области позитивног права и судске праксе.

Значај његовог рада пре свега се огледа у пионирском карактеру на пољу српске правне историје мада су његови закључци углавном превазиђени. И његово дело Историја србскога народа у два тома (1863—1864) има исти карактер. Његов Дневник приредили су и издали Милош Јагодић и Александра Вулетић.

Литература

• Споменица др Николе Крстића, издана приликом ступања у живот задужбине покојникове, Београд 1908.