Натко Нодило, фотографија, крај 19. или почетак 20. века.

Натко Нодило (31. август 1834, Сплит, Хабзбуршка монархија – 21. мај 1912, Загреб, Аустро-Угарска) је био хрватски историчар.

Школовао се у родном граду до 1853. године када је уписао богословију у Задру али је напустио 1856. године и постао помоћни учитељ у сплитској гимназији. Наредне, 1857 године одлази у Беч где је студирао историју и географију. Запослио се 1861. године као суплент у сплитској гимназији али је већ 1862. отпуштен. Био је један од идеолога покрета за уједињење Далмације са Хрватском. Уређивао је орган Народне странке Il Nazionale између 1862. и 1866. године. Након што је напустио место уредника овог часописа отишао је у Задар где је радио као гимназијски професор али је истовремено учествовао у политичком животу. Био је посланик Народне странке Корчуланског котара у Далматинском сабору између 1867. и 1870. године. Захваљујући залагању Фрање Рачког изабран је 1874. за редовног професора Свеучилишта у Загребу. Након тога посветио се искључиво предавачком и научном раду. Дужност декана Филозофског факултета обављао је 1878/79. и 1889/90. а ректора 1890/91. године. Редовни члан ЈАЗУ постао је 1883, председник Друштва хрватских књижевника 1907. а дописни члан Српске краљевске академије 1910. године.

Научни рад Натка Нодила одликује тежња ка монографској обради појединих историјских питања и широко заснованим синтезама. У својим делима Нодило је строго користио критички историографски метод, посебно изоштрен с краја 19. и почетка 20. века. Као професор гимназије у Задру опробао се као писац дела из античке историје али се током боравка у Загребу где се бавио питањима из средњовековне историје и историје религије. Ту је написао књигу о постанку папске световне власти која је наишла на оштар пријем код клерикалаца, расправу о најстаријој дубровачкој аналистици, студију о паганској религији Срба и Хрвата. Такође је отпочео широко замишљен преглед српске и хрватске средњовековне историје што представља јединствен покушај у југословенској историографији. У три тома успео је да доведе своје дело до 641. године. Нодило се такође бавио и објављивањем извора. Приредио је издања најстаријих дубровачких летописаца—Анонима, Јунија Растића, Николе Рањине и Ивана Гундулића. Поводом спорног карактера лингвистичке припадности Дубровника Нодило је писао:

У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик. („Први љетописци и давна хисториографија дубровачка“, ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, стр. 92–128)

Важнији радови

• Postanak svjetovne papinske vlasti ili pedeset godina talijanske istorije (724—774), Zagreb 1878.
• Religija Srba i Hrvata, na glavnoj osnovi pjesama, priča i govora narodnoga – објављивано у више наставака у часопису Рад ЈАЗУ између 1885. и 1890. године. Ови радови објављени су као јединствена књига Stara vjera Srba i Hrvata (Split, 1981).
• Historija srednjega vijeka za narod hrvatski i srpski I—III, zagreb 1898—1905.

Литература

• Нодило, Натко (Ђ. Бубало, стр 542—543), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.