Мило Вукчевић (1896, Фармак, Црна Гора—14. април 1941, Алибунар) био је српски историчар и просветни радник у Краљевини Југославији.

Као добровољац учествовао је у Првом балканском рату. Студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Радио је као гимназијски професор у Вршцу, Темишвару, Новом Саду и Београду. Због избијања Другог светског рата у Југославији није имао прилику да брани докторску дисертацију Црна Гора и Херцеговина уочи рата 1874—1876, а која је објављена на Цетињу 1950. године. Објавио је више научних и научно-популарних радова: Ђурђева Јерина у традицији и науци (Вршац, 1934), Сауервалдов дневник (Мисао 36, 1—2 (1931), 70—83; 3—4, 200—214; 5—8, 444—458), О политици грофа Андрашија према нашем народу уочи источне кризе, Гласник ИД НС 5, 3 (1932) 403—417; Светозар Милетић према Црној Гори, ЛМС 4—5 (1939), 336—353. Књига настала на основу његове докторске дисертације објављена је постхумно.

Литература

• Вукчевић, Мило (М. Радевић, стр. 318), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.