Флавије Фока

Новчић цара Фоке у царској одећи са крстоносним глобусом у руци. На реверсу приказан је анђео са штапом у десној руци на чијем се врху налази христограм, и крстоносним глобусом у левој руци.

Лични подаци

Датум смрти	око 3. октобар 610.
Место смрти	Константинопољ

Династија

Нединастички владар

Владавина

Претходник	Маврикије
Датум и место крунисања	23. новембар 602.
Период владавине	(602—610)
Наследник	Ираклије

Породица

Супруге	Леонтија
Деца	Доментија

Флавије Фока (лат. Flavius Phocas), познатији само као Фока, био је византијски цар између 602. и 610. године. На престо је дошао као вођа успешне војне побуне којом је 602. године збачен цар Маврикије. Иако је у почетку уживао популарност у Константинопољу, Фока се убрзо окренуо обрачунима са реалним и замишљеним непријатељима због чега је његова владавина у византијској традицији упамћена као тиранија. У верском погледу, Фока је свесрдно подржавао проримску политику и одржавао срдачне односе са папством, док је на истоку прогонио монофизите. У спољној политици, у време Фокине владе Византија је трпела велике навале Словена и Авара на Балкану и Персијанаца на истоку Царства. Персијска освајања олакшао је грађански рат који је избио 610. када је син картагинског егзарха, Ираклије, подигао побуну и затим допловио у Цариград и окончао Фокину непопуларну владавину.

Узурпација и долазак на власт

Цар Маврикије је 592. године отпочео дугачак и веома исцрпљујући рат на Балкану против Словена и Авара. Иако су у почетку Византинци извршили неколико успешних похода на другу страну Дунава, те експедиције нису нанеле веће штете огромним масама Словена. Рат је постао исцрпљујући за византијску војску, која је након Јустинијановог апсолутизма постала веома недисциплинована. С друге стране, велико царство које је Јустинијан оставио за собом било је све теже финансијски одржавати, државна каса је била готово празна и често су војници остајали без својих плата, социјалне разлике у Царству су се заоштравале, народно незадовољство је расло, а општој кризи су такође допринеле епидемије куге, која је прво избила међу Аварима али се проширила и на територију Византијског царства, и глади, која је избила у Цариграду 602. године. Како би уштедео на храни и новцу, Маврикије је 602. године наредио војсци стационираној уздуж Дунава да пређе на другу страну реке где је требало да презиме на непријатељској територији обрађујући земљу. Ово наређење је било кап која је прелила чашу у војсци. Војници су прогласили војног заповедника полуварварског порекла, Фоку, за цара и кренули на Цариград, где су им се придружиле странке Зелених и Плавих, који су у овом моменту заборавили на међусобне сукобе и заједничким снагама кренули да руше легитимног цара. Маврикије је ухваћен и погубљен заједно са својим синовима, као и многи други представници високе аристократије.

Владавина

На почетку владе Фока је уживао извесну популарност у Константинпољу, пошто је, за разлику од Маврикија, снизио порезе. Фока се међутим, врло брзо суочио с проблемима с којима су се борили и његови претходници. Рановизантијска тј. позноримска држава је била на издаху — дошло је до колапса старог политичког и друштвеног поретка. Државне институције су биле слабе и неефикасне, неспособне да управљају тако великом територијом на којој се простирало Источноримско царство и врло брзо се показало да је оштрија фискална политика Фокиног претходника у ствари била неопходна у време када је Царство морало да води тешке борбе на Истоку, на Балкану и у Италији.

Иронично, иако није допринео потискивању Лангобарда, Фока је уживао популарност у Италији. Равенски егзарх Смарагд је 603. године враћен на своју високу дужност, те је у знак захвалности у Риму, на старом Форуму, подигао стуб са царевом позлаћеном статуом на врху. Фока се и са пуно поштовања односио према папи Гргуру I Великом који је такође био благонаклон према узурпатору. Године 607. године Фока је у писму папи Бонифацију III прогласио апостолску цркву св. Петра за главу свих цркава. Међутим правоверна верска политика коју је Фока водио изазвала је велики отпор у источним деловима Царства, нарочито у Малој Азији где је нови цар отпочео сурови прогон монофизита.

У самом Цариграду, као дошљак и представник војних кругова, Фока се убрзо суочио са опозицијом у виду цариградског сената и у редовима деме Зелених. Према својим противницима Фока је спровео сурову одмазду на шта су прогоњени одговарали новим заверама које су се, опет, завршавале новим погубљењима завереника. Странка Зелених је додуше у почетку подржавала тиранина, међутим, врло брзо је постала његов огорчени противник. Цар је одговорио забраном вршења било каквих државних функција припадницима Зелене странке, који ће на крају одиграти битну улогу у Фокином паду¹.

На спољнополитичком плану, ситуација је била веома компликована. Византијска границе, како на Истоку тако и на Балкану попустиле су под симултаним нападом Персије с једне и Словена и Авара с друге стране. На вест о погубљењу Маврикија, персијски краљ Хозроје II, који се на персијски престо вратио захваљујући свргнутом византијском цару, објавио је рат Царству под изговором да долази да освети свог доброчинитеља. Персијанци су 605. године заузели тврђаву Дара чиме је византијска погранична одбрана сломљена. Персијски одреди су заузели делове Јерменије и Месопотамије које је Хозроје раније препустио византијском цару, а 609. је озбиљно угрозио византијску Сирију, стигавши чак до Халкедона, надомак саме византијске престонице. С друге стране, након одласка главнине војних трупа са Дунава, пролаз на Балкан је био отворен Аварима и Словенима који су се све више ширили по полуострву. Фока је 604. године повећао данак који је Византија плаћала Аварима, али то није дало неке резултате.

Ираклијева побуна и Фокин пад

Против Фоке је устао картагински егзарх, Ираклије Старији. Искористивши рат са Персијом, Ираклије Старији је, заједно са својим истоименим сином, Ираклијем, будућим царем и оснивачем Ираклијеве династије, напао Египат у лето 608. године и врло брзо овладао овом афричком провинцијом домогавши се њене моћне флоте. Побуне су такође избиле и у Сирији и Палестини, као и у другим деловима Египта. Фока је био приморан да повуче велике војне снаге са источне границе како би угушио устанак у Египту. Фокин војсковођа Бонос је, пре одласка у Египат, одбрану граница са Персијом препустио пограничним демама, што ће се показати као погубан потез с обзиром да ће персијска војска током 609. године заузети готово све византијске пограничне тврђаве дуж границе и тиме дефинитивно избацити Византију из Јерменије. Према Јовану из Никију, кад је Бонос стигао у Египат, избио је грађански рат у ком су обе стране починиле низ сурових злочина. Рат је приведен крају тек када су Ираклијеве снаге на челу са Ираклијевим братом од стрица, Никитом, однеле победу.

Ираклије је у међувремену кренуо са великом флотом ка Цариграду. На путу до престонице, Ираклије млађи је био дочекиван као ослободилац, а нарочито га је радо дочекала странка Зелених. Под градске зидине Ираклијева флота је стигла 3. октобра 610. године. Фока је одбрану града поверио свом зету, Приску, команданту екскубитора, тј. царске гарде. Међутим, видевши да је Египат пао и да се Ираклије приближава престоници, Приск је схватио да су мале шансе да Фока изађе као победник, те је одлучио да изда свог таста. Зелени су отворено стали на страну побуњеника, док су се Плави показали потпуно војно неспособнима, тако да је Фока на крају остао потпуно сам. Екскубитори су га ухапсили и одвели пред Ираклија, који га је прво проклео, а затим сопственом руком му одрубио главу. Потом је тело мртвог тиранина било раскомадано, а његови делови прво разнесени по цариградским улицама и потом спаљени. Фокин кип на Хиподрому је срушен и спаљен заједно са заставом странке Плавих.

Цариградски патријарх је 5. октобра крунисао Ираклија за цара. У византијској традицији Фока је остао упамћен као оличење тиранина и кривац за тежак рат са Персијом који је Ираклије наследио заједно са круном.

Напомене

Литература

• Kevin H. Crow. Phocas (602-610 A.D.) De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
• Георгије Острогорски, Историја Византије, Београд 1998 (више издања) стр. 100-103