Дукља у 11. веку, у време владавине краља Бодина

Дукља је српска средњовјековна област која је кроз читав средњи вијек играла значајну улогу у српском политичком и културном животу. У раном средњем вијеку она је представљала самосталну државну творевину и као таква покушала је да обједини све српске области око себе и тако створи јединствену централизовану државу. Овај циљ она није остварила у потпуности. У XII вијеку Рашка је повела борбу за независност против Византије и око себе окупила највећи број српских земаља. Када је рашки велики жупан Стефан Немања крајем 12. вијека заузео Дукљу, она је постала саставни дио државе Немањића, гдје су се будући насљедници рашког престола припремали за посао владара.

Географски положај Дукље

Дукља је име добила па старом римском граду Доклеји, у коју је, по Константину Порфирогениту, још цар Диоклецијан (284—305) преселио Романе из Рима[1].

Дукља се простирала од Котора на западу, гдје се граничила са Травунијом, до драчких кастела (Бар, Улцињ и Љеш) на истоку. Сјеверна граница је ишла до жупе Оногошт. Дијелила се на жупе, чији су центри били мањи или већи градови. Константин Порфирогенит и Поп Дукљанин наводе сљедеће насељене жупе у Дукљи: Горска, Лушка, Купелник, Подлужје, Бареси, Облик, Црмница, Крајина, Прапратна, Цуцева и Грбаљ. По географским положајима жупе се могу подијелити у три групе: континенталне (Горска), језерске (Лушка, Подлужје, Купелник, Бареси, Облик, Крајина и Црмница) и приморске (Прапратна, Цуцева и Грбаљ).[2]

Жупа Горска налазила се сјеверно од Скадарског језера, а код Рибнице се граничила са жупама Лушка и Подлужје. Централно утврђење ове жупе био је град Медун, који није довољно археолошки испитан. Поред Медуна, насељена је била и Златица у којој се налазе археолошки трагови из VI вијека[3].

Западно од жупе Горске простирала се Лушка жупа, данашње Љешкопоље, између ријека Мораче и Ситнице. Град Лонтодокла, који помиње Константин Порфирогенит, може се довести у везу са овом жупом[4].

Подлужје се простирало од Лушке жупе на Морачи на југ до Скадарског језера. Центар ове жупе највјероватније је био Жабљак. Град Доклеа (Doclea) се налазио у овој жупи, између Мораче и Зете. Од V вијека услиједило је помијерање града на сјевер, а у XII вијеку он се назива Рибница. Град је име поново промијенио у XV вијеку, у Подгорица. Ако је данашња подјела извршена према старој подјели, онда се ова жупа дијелила на Горње Подлужје са центром у Рибници и Доње Подлужје са центром у Жабљаку. Од словенских локалитета ту су се налазили село, гора и пећина који су добили име Дајбаба према словенском божанству, жени Дајбога[4].

Једна од најпространијих жупа била је Купелник, која се налазила источно од Подлужја, а на свом југозападном ободу је излазила на Скадарско језеро. Центар ове жупе можда је био у данашњем селу Коплику, а Порфирогенитов Градац би се такође могао везати за ову жупу[5].

Жупа Бареси (Baresi), која се само спомиње у Барском родослову, налазила се сјевероисточно од Скадарског језера[5].

На лијевој обали ријеке Бојане лежала је жупа Облик (данашња област Анимали). Име ове жупе сачувало се у имену данашњег села Облик. Она се простирала до града Свача, а кроз њу је пролазио пут који је спајао Свач и Скадар. Брдо Тарабош или Облик, гдје је Јована Владимира опсједао Самуило, а Ђорђа Јован Комнин и Гојислав, налазило се у овој жупи и по свему судећи било је важно стратешко мјесто[6].

Жупа Крајина налазила се на јужној обали Скадарског језера. У њој је Јован Владимир имао свој двор код цркве Св. Марије (Пречисте Крајинске)[7].

Западно од Крајине простирала се брдовита жупа Црмница, кроз коју је протицала истоимена ријека. У овој жупи налазила се тврђава Облун (Obolon)[7].

Град Скадар (Scodra) налазио се источно од Скадарског језера, на мјесту данашњег Скадра. Град је носио и име Росаф, по оближњем манастиру Св. Сергија и Вакха на Бојани, јер су према легенди ови свеци били из сиријског града Росафа. Сам град је био неприступачан и тешко освојив, а веза са другим мјестима била је успостављена мостовима на Бојани и Кири[5].

Источно од Скадра, око ријеке Дрим, налазили су се Сапа, Дањ, Сард и Дриваст. За ове градове још није установљено да ли су се налазили у саставу дукљанске државе, али су они имали значајну улогу у средњем вијеку због свог положаја на Дриму. У Дривасту је било и сједиште епископије, која је 1089. године потпала под власт Барске архиепископије. Приморски појас градова чинили су романски градови: Улцињ, Бар, Будва и Котор, те жупе: Прапратна, Цуцева и Грбаљ[2].

Улцињ је још у античко доба био насељен илирским племеном Лабеатима. На мјесту града прво је била подигнута тврђава за одбрану од пирата, а касније се око ње развијао градски живот. Град се налазио на узвишењу, а луку од напада и вјетрова штитила су два рта. Вјероватно је био добро утврђен, јер га је цар Самуило безуспјешно опсједао[2].

Град Бар (Antibar) налазио се на узвишењу у подножју планине Румије. Од обале је био удаљен око 5 км. Због отворености своје луке, никад није постао чисто поморски град. Од археолошких остатака града од IX до XII вијека сачувани су дијелови градске капије, темељи цркве Св. Теодора, касније Св. Ђорђа на Лонџи, те мала црква коју је касније обухватила млетачка кула. Сјеверозападно од града се налазила бенедиктинска опатија Марије Ратачке, као и град Ластва, којег помињу извори[8].

Између Улциња и Бара простирала се жупа Прапратна, кроз коју је пролазио пут Улцињ—Бар. У Прапратни је краљ Михаило имао свој двор, који је био центар жупе[2].

Жупа Цуцева (Кукева, Куково) налазила се у залеђу Будве, а овај антички град је био и њен саставни дио. Будва је један од ријетких античких градова који није пропао приликом досељавања Словена на Балкан (почетак VII вијека), па се он често називао Civitas Antiqua, тј. Стари град. Стога влада мишљење да се Новиград, који спомиње Константин Порфирогенит, налазио близу Будве. Године 840. у граду је била подигнута црква Св. Марије, која је касније била претворена у бенедиктински манастир Санта Марија де Пункта (Sancta Maria de Puncta)[9].

Западно од Будве простирала се жупа Грбаљ, која је често повезивана са самом Будвом. Према Барском родослову, Бодин је за живота краља Радослава управљао Грбљем и Будвом. Грбаљ је добио име по античком граду Агрувију, иако није сигурно да ли се овај град налазио у овој жупи. Центар жупе био је у данашњем селу Врановићи, гдје се данас налази црква Св. Стефана. Грбаљ је као најзападнија дукљанска жупа често гравитирао према Травунији и њеним источним жупама Драчевици, Рисану и Конавлима. То потврђује податак у Барском родослову да је Војислав својим синовима Гојиславу и Предимиру оставио на управу Травунију и Грбаљ. Према Грбљу су гравитирала три мала острва: Превлака, Габрио и Оток[9].

Увучен у тјеснацу Бококоторског залива, лежао је Котор. Пошто град окружују велике планине, Котор је био заштићен од непријатељских напада и вјетра, те се развио у један од највећих приморских градова у Дукљи. У Котору је 809. которски грађанин Андреаци подигао цркву Св. Трифуна. Он је такође подигао и своју надгробну капелу посвећену св. Марији[10].

Етничка припадност Дукљана

У Спису о народима Константин Порфирогенит помиње да су Срби населили Србију (32. глава), Захумље (33. глава), Травунију и Конавле (34. глава) и Паганију (36. глава), док за Дукљу, којој је посвећена 35. глава, нигдје не каже да је насељена Србима[11]. Забуну је унио и Поп Дукљанин, који је приморску област подијелио на Црвену Хрватску (од драчких кастела до Цетине) и Бијелу Хрватску (од Цетине до Велебита)[12]. Даље, византијски писац Скиличин настављач, описујући устанак македонских Словена 1072. године поистовијетио је Србе са Хрватима[13]. Наиме, када су се устаници обратили за помоћ дукљанском кнезу Михаилу, он им је послао сина Бодина и војводу Петрила са 300 војника, а Скиличин настављач их описује као „народ Срба које и Хрватима називају“[13]. То је навело неке историчаре да констатују да су Дукљани били Хрвати.

Ипак, дубљом анализом изворне грађе, историографија је доказала да су Дукљани Срби. Примјера за то има много, а треба почети са Јованом Владимиром. Византијски хроничар Јован Скилица констатовао је: „Док је Трибалијом и оближњим областима Србије владао Владимир, по кћери Самуилов зет, човјек правичан и мирољубив и пун врлина, прилике су у Драчу биле мирне“[14]. Византијски историчари су често за имена народа и земаља користили архаичне називе, па се тако и овдје наводи „Трибалијом и оближњим областима Србије“. Овдје су Трибалија и Србија једно, што значи да су Владимирови поданици били Срби, што већ сад потврђује да је Дукља била српска област.

Након смрти византијског цара Василија II (1025), тридесетих година XI вијека избио је устанак у српским областима. На челу устанка био је Стефан Војислав, који је био заробљен и одведен у Цариград. Убрзо је побјегао из престонице и дигао нови устанак. Успио је да потуче двије византијске војске и задржи власт у Дукљи. Поклањајући извјесну пажњу овом сукобу, византијски писци говоре о Војиславу и његовим поданицима. Јован Скилица прича да је Стефан Војислав на почетку устанка „заузео илирске планине“, тј. планинске предјеле око српских кнежевина у Приморју, па је одатле пљачкао „Трибале и Србе и околна племена подложна Ромејима“[15]. Када је то чуо византијски цар, наредио је стратегу Драча да „крене на Србе“, што је овај и учинио. Брзо је ушао у земљу и почео да је пљачка, али су при његовом повратку „Срби заузели и чували кланце“[16]. Византијска војска је претрпјела пораз. Такође, већ споменути Јован Скилица, као и Кекавмен, назива владара Дукље „архонт Срба“[13], који је по повратку из Цариграда „заузео земљу Срба“[13]. Овдје је јасно да је Војислав владар Дукљана, тј. Срба. Када је Војислав умро, наслиједио га је син Михаило, који је „постао владар Трибала и Срба“[17].

Византијски писци су мијешали Србе и Хрвате због тога што их заправо уопште нису разликовали. За њих су они били припадници словенског етноса. Осим тога, ни у језичком погледу нису уочавали разлику, тако да је разумљиво што су за њих Срби и Хрвати били један те исти народ.

Дукља у IX и X вијеку

Српске средњовековне земље средином 10. века према спису О управљању царством цара Константина VII Порфирогенита

У IX вијеку код Срба је сазрела свијест о формирању независне државе, која ће обухватити све српске области у једну заједницу. Тај задатак је прва на себе преузела Рашка. Властимир и његови насљедници ширили су своју моћ на околне српске области, тако да су под њиховом влашћу биле Босна, Паганија и Травунија. У то вријеме главни војни и политички чиниоци на Балкану билe су Бугарска и Византија, која је у другој половини IX вијека почела да враћа изгубљене територије од Арабљана на Медитерану и да шири своју моћ дубље у унутрашњост. Бугарски кнез је Борис 865. године примио хришћанство од просветитеља послатих из Цариграда, па је тако Византија и Бугарску ставила под своју сферу утицаја. Под Василијем I (867—886), оснивачем моћне Македонске династије, извршено је и покрштавање Срба. Тако се српски народ нашао под окриљем Цариградске патријаршије, што је за собом носило одређене посљедице. Наиме, Византија је ширењем хришћанства међу Словенима ширила не само свој културни утицај, већ и политички. С друге стране, Срби су ушли у хришћанску васељену и то их је увело у културне токове Византије, тада културно најбогатије државе у Европи. Исто тако, то је убрзало стварање праве државне творевине код њих. У Дукљи је, на примјер, христијанизација довела до приснијих веза између њене унутрашњости и економски јаких византијских приморских градова.

Овом ширењу византијског утицаја и моћи покушао је да стане на пут моћни бугарски владар Симеон (893—927), који је имао визију јединственог бугарско-ромејског царства[18]. Зато је он започео рат против Византије у који је била увучена и Рашка. У својој борби за независност, као и превласт над српским областима, Рашка је често морала да мијења страну, јер држати се само једне стране није увијек било најбоље рјешење. Тако је Петар Гојниковић (892—917), бугарски вазал прешао на страну Византије, али га је Симеон убрзо збацио с власти. Након што су се на српском престолу измијенили Павле и Захарија, који су били са бугарске стране прешли на византијску, Симеон је одлучио да учини крај превирањима у Србији и заузео ју је 920/1. године. Након Симеонове смрти Часлав Клонимировић се вратио у Србију и као византијски вазал владао 30 година (927/8-959).

Печат архонта Петра, 9. век.

Мало се зна о Дукљи овога времена. Сигурно је да она није улазила у састав државе Властимировића, па је вјероватно признавала византијску врховну власт. Извори за овај период су такође оскудни. Поред Барског родослова, ту су још један оловни печат, натписи на црквама и археолошки споменици из овог периода.

Први познати дукљански владар је архонт Петар, чије је име пронађено на једном оловном печату[19]. Текст на овом печату је на грчком језику. Овај Петар се спомиње и у Барском родослову, као Петрислав[20]. Наиме, Поп Дукљанин каже да су прије Петрислава владали Тугемир и Хвалимир[21]. Када је Тугемир владао у Дукљи, у Бугарској је на власт дошао Самуел (Самуило)[22], а то је било 976. године, тако да тај податак може да приближно одреди период владавине Тугемира. Њега је наслиједио Хвалимир, који је земљу подијелио између својих синова: најстаријем Петриславу оставио је Зету, Драгимиру Травунију и Захумље, а најмлађем Мирославу Подгорје[20]. Средњи син Драгимир је историјска личност, кога доцније помињу и византијски извори. Када је најмлађи син Мирослав погинуо приликом једне буре у Скадарском језеру, његова област Подгорје прешла је у руке Петрислава. Он је имао сина Јована Владимира, који је наслиједио престо по очевој смрти, док је још био дијете. Поп Дукљанин је посветио један дио свог дјела управо Јовану Владимиру, а о њему је писао на основу данас изгубљеног Житија Јована Владимира, за кога је он знао.

Јован Владимир и Самуилова држава

Свети Јован Владимир, познија икона.

Јован Владимир је био дукљански владар који је владао од 1000 до 1016[23]. Престоница му је била код цркве Пречисте Крајинске код Скадарског језера. У свим изворима је приказан као добар владар и човјек пун врлина. Поп Дукљанин за њега каже да је одрастао „ украшен сваком мудрошћу и светошћу“[24], док византијски хроничар Јован Скилица говори да је он био „човјек правичан и мирољубив и пун врлине“[14].

У то вријеме цар Самуило (976—1014) је из Преспе и Охрида повео широку акцију ширења своје државе, посебно на рачун византијске територије. Византијски цар Василије II (976—1025) је покушао да спријечи Самуилово напредовање, али је 986. године био поражен код Трајанових врата. То је Византију довело у тешку ситуацију. Притиснут Самуиловом акцијом, с једне, те акцијом узурпатора, с друге стране, Василије је тражио савезнике. Против узурпатора је добио помоћ руског кнеза Владимира, који му је послао 6.000 руско-варјашких ратника, који су цару спасли престо[25]. За помоћ против Самуила обратио се хрватском краљу Стјепану Држиславу (969—995), као и дукљанском кнезу који је 991. године упутио посланство на византијски двор[26]. Српски посланици су путовали морем, али су код острва у Егејском мору пали у заробљеништво Арабљана. Следеће године су били ослобођени, те су наставили свој пут и стигли су да се поклоне византијском цару. Године 997. византијски војсковођа Нићифор Уран је нанио пораз Самуилу на ријеци Спархеј, у Тесалији, одакле је Самуило једва извукао живу главу[27]. Након тога, Византија је почела да се консолидује на Балканском фронту, па је Самуило своја освајања окренуо ка западу. Одлучио је да нападне византијске приморске градове на Јадрану, као и Дукљу, која је била у савезу са Византијом. Наиме, када су Византинци заузели Драч (1005), била им је директно отворена веза са Далмацијом и Дукљом. Такође, у исто вријеме цар Василије је потписао уговор са Млетачком републиком, којим јој је дао управу над Далмацијом. Самуило је отпочео напад 1009/10.¹ и са војском је продро у Дукљу[28]. Јован Владимир се пред овом силом повукао на брдо Облик (Тарабош), гдје га је бугарски цар с једним дијелом војске опсјео, а други дио послао да опсједа Улцињ. Јован Владимир, видјевши да не може да се одбрани, одлучио је да се преда. Поп Дукљанин прича да је међу њима био неки издајник, као и да су на брду Облик живјеле отровне змије, које су одузимале животе војницима, па је све то убрзало одлуку о предаји[29]. Дукљански кнез је као заробљеник одведен у Преспу, док је Самуило одустао од опсаде Улциња и кренуо даље на запад. На свом походу спалио је Котор и Дубровник, заузео Травунију, Захумље, Паганију и стигао до Задра. Одатле се, преко Босне и Рашке, вратио у своју престоницу.

Самуило је желио да новоосвојене области чвршће веже за своју државу. Стога је Владимира извео из тамнице и оженио га својом кћерком Косаром, у грчким изворима званом Теодора, те га вратио на власт у Дукљу. Поред Дукље, Јован Владимир је добио и један дио драчке области. Његов стриц Драгимир поново је постао владар Травуније и Захумља.

Након тога, рат између Самуила и Византије се наставио, али се точак среће окренуо на страну Ромеја. Амбициозни и енергични Василије II је на самом почетку XI вијека предузео одлучну акцију против Самуила. Освајајући град за градом, византијски цар задао је коначан ударац противнику 29. јула 1014. на Бјеласици. Том приликом Василије је наредио да се ослијепи око 14.000 Самуилових војника, а када је видио овај језовит призор, Самуило је убрзо умро.

Визнатијска победа на Бугарима, минијатура из Мадридског рукописа Скиличине хронике. После Самуилове смрти низ успешних похода византијског цара Василија уздрмао је положај бугарских владара и њихов углед у околним земљама. Према Тибору Живковићу то је могао бити кључни повод Владимировог смакнућа.

Њега је наслиједио његов син Гаврило Радомир, који је наставио борбу против Византије. Иако је био одважан и храбар, није имао среће ни против спољног непријатеља, ни против унутрашњих противника. С власти га је збацио његов брат од стрица, Јован Владислав. Да би обезбиједио и учврстио своју власт, хтио је да уклони све могуће противнике. Радомирову жену дао је убити, а његова најстарија сина је ослијепио. За опасног противника сматрао је и Јована Владимира, због његових веза са Византијом. Како је Јован Владислав хтио да освоји Драч, Владимиров савез са Византијом није му одговарао. Стога је позвао дукљанског кнеза у Преспу, под заклетвом да му ништа лоше неће учинити. Као залог послао му је и златни крст. Владимир је био пун неповјерења према Владиславу. По Барском родослову, његова жена Косара плашила се за његов живот, па се понудила да сама оде у Преспу[30]. Како се њој ништа није догодило, Јован Владислав је још једном позвао Владимира, а сада му се заклео на дрвеном крсту. Дукљански кнез је дошао у Преспу, али је био убијен испред цркве, 22. маја 1016. године[31]. Сахрањен је у истој цркви испред које је убијен, а касније је његова жена пренијела његово тијело и сахранила га у цркви Пречисте Крајинске. Касније је оно пренесено у цркву, по њему названу, у Елбасану (Шин Јон).

Јован Владимир је био један од најзначајнијих српских средњовјековних владара. Иако није много урадио на политичком или војном плану , његов значај се огледа у томе што је био први српски владар који је био канонизован и чији се култ, као мученика, развио. Још увијек на дан његове смрти народ иде на планину Румију, носећи крст на коме се тобоже Јован Владислав заклињао да га неће убити. У манастиру Св. Јована Бигорског је, према легенди, очувана Владимирова глава, коју је он сам донио.

Јован Владислав се није дуго одржао на власти. Почетком 1018. године пао је под зидинама Драча. Упорни Василије II је одлучио да заувијек раскрсти са Бугарским царством. Прије него је дошао до престонице, неки великаши су му се предали. Он их је оставио на ранијим положајима и дао им титуле патриција. Иако је приликом борби са Самуилом показао велику суровост, Василије је сада поступио сасвим другачије. Схвативши тежину новонастале ситуације, није много мијењао стање у управном систему. Охридску патријаршију свео је на ранг архиепископије, али је на њеном челу остао Словен. Она је задржала своја ранија права и границе своје јурисдикције. Порези су и даље били скупљани у натури, а властелини који су признали његову власт задржали су своје раније положаје. Они који нису, силом су савладани. На простору Македоније створена је тема Бугарска, са сједиштем у Скопљу, а источно од ње била је тема Паристрион (Парадунавон) са сједиштем у Силистрији. Српске области су такође потпале под византијску власт. Не зна се да ли су и оне добиле тематско уређење или су биле вазалне области на челу са домаћим владарима. Сигурно је да је Византија завладала цијелим Балканским полуострвом, све до Дунава и Саве. Хрватска је такође признала њену врховну власт. С друге стране, Млечани су ширили свој утицај на јадранска острва и далматинску обалу.

Осамостаљење Дукље

Огромно Василијево дјело није било дугог вијека. Након његове смрти, наступило је доба слабљења централне власти и велике неизвјесности. Борба између чиновничког и војног племства била је у пуном јеку и знатно је слабила моћ Царства. Напослијетку је превагу однијело чиновничко племство и наступио је период слабих владара на византијском трону. Они су почели да мијењају стање које је Василије II поставио у новоосвојеним областима. На чело Охридске архиепископије је умјесто Словена постављен Грк, док су се порези почели сакупљати у новцу. Ове непопуларне мјере су изазвале незадовољство у народу, па су почели нереди.

У Дукљи је убрзо избио устанак. Поп Дукљанин помиње да је након Владимирове смрти Драгимир покушао да завлада Дукљом, али су га Которани убили, јер су наводно сматрали да је дошло вријеме „када владара нестаје“[32]. Како је византијска власт народу била тешка, они су се дигли на оружје. На челу устанка се нашао Стефан Војислав, или Доброслав, како га назива поп Дукљанин.

Стефан Војислав је први устанак, по свој прилици, подигао између 1034. и 1036. године[33], али снага устаника није била довољна да се супроставе Византији. Сукоб се завршио једним наметнутим уговором, по којем су устаници морали послати таоце у Цариград. Међу тим таоцима био је и Стефан Војислав. Надзор над Дукљом био је повјерен Теофилу Еротику, византијском чиновнику. Међутим, Војислав је убрзо побјегао из Цариграда, протјерао византијског намјесника и поново преузео контролу над земљом[33]. Овог пута почео је са озбиљним припремама за наставак борбе.

На руку му је ишао и устанак у Македонији, који је избио између 1040. и 1041. године. Устанак је избио код Београда, а затим се покрет ширио према југу. На челу устанка био је Петар Дељан, који се издавао за сина Јована Радомира. Убрзо се у рукама устаника нашло и Скопље. Управник Драча добио је задатак да угуши устанак, али је био убијен. Охрабрени овим догађајем, становници Драча су дигли устанак. За вођу је био проглашен неки Тихомир. Војске устаника су се удружиле, али је Петар Дељан погубио Тихомира. На тај начин се ријешио такмаца и био је једини вођа покрета. Побуњеници су напали средњу Грчку и продрли до Коринтског залива. Цар Михаило IV Пафлагонац је уплашен напустио Солун и вратио се у Цариград. Устаницима се придружио Алусијан, син Јована Владислава. Он је био у служби Византије, али је тамо усљед једног спора стављен под истрагу и протјеран. Побјегао је на Балканско полуострво и чим је чуо за устанак, одлучио је да му се придружи. Петар Дељан је лијепо примио Владислављева сина и прогласио га за свог савладара. Повјерио му је и дио војске, да са њом заузме Солун. Алусијан је дошао под зидине града, али се унутар зидина већ окупила велика византијска војска. Опсада је разбијена и устаници су доживјели страховит пораз. Након овог неуспјеха, међу вођама је завладало неповјерење. Алусијан је позвао Дељана на гозбу и тамо га дао ослијепити. Ипак, то није поправило тешку ситуацију. Византијска војска је била на трагу побуњеницима. Увидјевши то, Алусијан се предао Византинцима и за то је био награђен. Не сачекавши ни тренутка византијска војска је напала устанике и поразила их код Острова. Слијепи Петар Дељан је био ухваћен и тако је устанак био угушен.

На зна се какво је било Војислављево држање за вријеме овог устанка. Вјероватно је вршио упаде на византијске области, посебно око Драча. Непосредно прије почетка Дељановог устанка, Војислав је дошао и до великих материјалних средстава. Цару Михаилу, који је тада боравио у Солуну, из Барија је била послата велика пошиљка злата од 10 центенарија. Брод се насукао на обалама Дукље и Војислав је заплијенио цијели његов товар (1038)[33]. Цар је захтијевао своје злато назад, али је дукљански кнез остао одбио да га врати. То је био повод за нови рат. Цар Михаило је у Дукљу послао војску под командом евнуха Георгија Проватаса. Византијски војсковођа је упао у засједу и био поражен. У борбама се нарочито истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног византијског заповједника и тако унио пометњу у њихове редове. Заузета Дељановим устанком, византијска војска није могла да организује нови напад против Дукље. Тако је допустила Војиславу да ојача и да се спреми за даље борбе.

Цар Михаило је убрзо умро, а на престо је дошао Константин IX Мономах (1042—1055). Овај цар је одмах упутио казнену експедицију против Војислава. На чело похода је био постављен патриције Михаило, а војска је бројала око 60.000 људи[34]. Наводно су златом и поклонима придобијени и рашки жупан, босански бан и захумски кнез. Ако је то тачно, онда ове области у том тренутку нису биле под византијском влашћу или је њена власт у овим областима била само номинална. Наведени владари су прихватили приједлог и своје војске су повјерили захумском кнезу Љутовиду[35]. Окружени непријатељима са неколико страна, Дукљани су се повукли у црмничке кланце. Византинци, неометани, продрли су пљачкајући дубоко у Дукљу и задовољивши се пљачком, одлучили су да се врате назад. При повратку у кланцима Сутормана, опет су упали у засједу. Дукљани су осули стријеле и камење на Византинце, који су претрпјели велике губитке. Од велике војске остао је „тужан и суза достојан призор онима који гледају“[36]. Након ове побједе, Војислав се окренуо Љутовиду. Изабрао је 50 заробљених Византинаца и послао их пред собом да Захумљанима испричају своју несрећу. Кнез Љутовид је противника чекао код Клобука. У одлучујућој бици Војислављев син Гојислав је поразио Љутовидову војску[37]. Сам Љутовид је био рањен на мегдану са Војиславом и двојицом његових људи. Тако је успјех Дукљана био потпун.

Након ових сукоба, Византија више није нападала Војислава. Она је била заузета борбама са другим непријатељима, прије свих Норманима у јужној Италији и Печенезима на Балкану. То је Војиславу омогућило да учврсти своју власт у Дукљи, Травунији и Захумљу. Умро је око 1044.[38] у Прапратни, својој престоници, а сахрањен је у цркви Св. Андрије. Његова владавина била је сувише кратка и проткана честим борбама са Византијом, тако да није могао да изврши потпуну хомогенизацију земље у којој је још увијек било незадовољних елемената и нелојалних властелина, којима није одговарала централизована држава.

Успон Дукље под Михаилом

Дукљански краљ Михаило Војислављевић - Фреска у Цркви светог Михајла у Стону (1080).

Након смрти Стефана Војислава, власт у држави преузела је његова удовица са синовима Гојиславом, Михаилом, Саганеком, Радославом и Предимиром, који су међусобно подијелили жупе[41]. Такође, нико од њих није узео титулу краља, већ су се називали кнезовима[42]. Најстарији и најмлађи син, Гојислав и Предимир, добили су Травунију и жупу Грбаљ, Михаило Облик, Прапратну и Црмницу, Саганек Горску, Купелник и Бареси, док је Радослав добио Лушку, Подлужје и Кучево са Будвом[41].

У Травунији је убрзо избио устанак, у коме су Скробимези² погубили Гојислава и Предимира и на власт поставили неког Доманека. Остала браћа су са војском упала у Травунију и погубила завјеренике, док је Доманек побјегао. Саганеку су повјерили управу над овом територијом, али је он убрзо побјегао плашећи се новог устанка. Онда је Михаило наредио Радославу да поново уведе ред у овој територији, али је овај то одбио правдајући се да не жели да напушта своје области у Дукљи. Плашећи се византијске интервенције у држави, Михаило и Саганек су понудили Радославу и његовим насљедницима управу над Дукљом под условом да заузме Травунију и Захумље, које су му такође биле понуђене на управу. Радослав је пристао и тако је преузео власт у Травунији и Захумљу[43]. Ови примјери показују да су након смрти Стефана Војислава (1044) у земљи избили немири, јер су они дезинтеграцијски елементи који су били присутни у вријеме његове владавине сада испливали на површину. Након што су немирне године прошле, Михаило је око након мајчине смрти око 1046. преузео власт у Дукљи³.

У намјери да учврсти власт и спријечи сличне немире, Михаило је морао да изглади односе са најјачим спољним чиниоцима. У овом случају то је била Византија, чије су се интервенције браћа прибојавала још у вријеме немира у Травунији. Михаило је ушао у присне везе са Царством, добио титулу протоспатара, која је у то вријеме заузимала високо мјесто у хијерархији византијских титула, и био уписан међу пријатеље и савезнике Ромеја[44]. Михаило се такође и оженио царевом сестричином. Овај податак наводи само Поп Дукљанин, док га византијски извори не помињу, али имена његових синова из овог брака, Нићифор и Теодор, наводе да се Дукљанинов податак прихвати као тачан⁴. Иако је раније обећао брату Радославу да му неће одузети посједе у Дукљи, Михаило ово обећање није испоштовао, већ их је дао на управу свом најстаријем сину из првог брака, Владимиру. Тако је први период његове владавине протекао у сузбијању унутрашњих немира и зближавању са Византијом.

Други период његове владавине обиљежили су крупни спољни догађаји, који ће знатно утицати на развој ситуације на источној обали Јадрана и самом Балкану. Први од њих био је раскол у хришћанској цркви, 1054, који ће утицати на даљу духовну оријентацију Срба, која је заправо већ била одређена раније оснивањем Охридске архиепископије 1018. године[44]. Други крупан политички догађај, који се првенствено односио на Византију, било је норманско напредовање у јужној Италији, те напредовање Турака Селџука у Малој Азији. Година 1071. била је једна од пресудних у византијској историји. Те године су трупе цара Романа IV Диогена доживјеле страховит пораз од Османлија код Манцикерта у Малој Азији, а на другој страни су Нормани заузели византијски Бари[45]. Ови неуспјеси довели су до колебања међу њеним савезницима, као и њеним поданицима, на Балканском полуострву, међу којима је био и Михаило. Стални упади Печенега и Кумана, као и незадовољство фискалном политиком новог цара Михаила VII Дуке (1071—1078), посебно његовог савјетника Нићифорице, довело је до немира и подизања побуне на овом простору. Сам дукљански владар је узео учешћа у овом устанку, а промјену курса његове политике није лако објаснити. Он је непосредно прије ових догађаја вјероватно привремено заузео Рашку (1067/8) и повјерио је на управу свом сину Петриславу[46]. Вјероватно су нагло слабљење византијске моћи и неизвјесност у будућим догађајима натјерали дукљанског кнеза на овакав корак.

Ново поприште сукоба опет је била Македонија. Незадовољна властела је подигла устанак у околини Скопља (1072), који се проширио и на околне области. На челу покрета стајао је Ђорђе Војтех[47]. Устаници су се за помоћ обратили кнезу Михаилу и добили су позитиван одговор. Дукљански владар им је у помоћ послао свог сина Бодина и војводу Петрила са 300 ратника, што довољно говори да је он ипак заузео опрезан став у овим догађајима. У Призрену је Бодин био проглашен за бугарског цара и добио је име Петар. Након побједе над византијском војском код Призрена, устаничке војске су се подијелиле. Бодин је са једним дијелом војске кренуо на сјевер, према Нишу, док је други дио под командом Петрила кренуо према југу. Након што су заузели Охрид и Девол, претрпјели су пораз под Костуром. Петрило је са остатком војске побјегао у Дукљу. Када је сазнао за овај пораз, Бодин се од Ниша упутио ка Скопљу, али је у међувремену Ђорђе Војтех град предао непријатељу. Тако су биле знатно умањене шансе устаника да започето приведу крају. Коначан пораз доживјели су код мјеста Пауни, на Косову, 1073. Лонгивардопулов одред је у вријеме битке прешао на византијску страну и тако помогао Византинцима да побједе[48]. Бодин је као заробљеник био одведен у Цариград, гдје је неко вријеме био затворен у манастиру Св.Сергија. Када је Исак Комнин упућен у Сирију, са њим је био послат и Бодин, у Антиохију. Помоћу млетачких трговаца које је платио његов отац Михаило, Бодин је био избављен из заточеништва и враћен у Дукљу где је поново завладао старим дијелом земље[49].

Када је поразила устанике, Византија је одлучила да казни Дукљу, па је драчки стратег Нићифор Вријеније[50] био послат да је освоји. Поучен искуствима својих претходника, он је дао прокрчити све путеве и кланце, јер није желио никаква непријатна изненађења. У овом походу настрадали су Преспа и храм Св. Андрије. Михаило се одупро непријатељској војсци колико је могао,али је њена надмоћ била очигледна. Она је заузела неколико градова на граници и није се упуштала даље у унутрашњост, у непроходне кланце Дукље. У овом дукљанско-византијском рату (1072—1075), Михаило је морао да призна византијску врховну власт[51], а изгледа да су његове тековине у Рашкој пропале.

Вјероватно су Михаилове везе са Западом бивале све јаче. Поражен у рату са Византијом, морао је да тражи подршку у другим силама, у Норманима и папи. У то вријеме папа је био Гргур VII, један од најмоћнијих папа у историји. Он је желио да под своју јурисдикцију стави што више вјерника и Риму подигне углед. Стога је он 1075. послао краљевску круну и заставу хрватском владару Звонимиру, а од 1078. и Михаило се називао краљем. Вјероватно му је папа признао краљевску титулу 1077, а на једној фресци у цркви Св. Михаила у Стону дукљански владар је приказан са круном на глави. Дукља се тако ставила под врховну власт папе,али је добила признање своје државности из Рима. Тада се и Дубровник налазио у његовим рукама, па је због тога Михаило бранио своје ставове на папској курији. Везу са Норманима ојачао је 1081, када је оженио Бодина норманском принцезом Јаквинтом[52], кћерком војводе Архириза, који је био вођа норманске странке у Барију. Иако је дукљанска држава и даље била византијски вазал, почела је да остварује присније односе и са Норманима, јер је њена будућност увелико зависила од исхода рата ових сила. Михаило није дочекао њихов коначан обрачун, јер је умро 1081. На престолу га је наслиједио син Бодин, под којим ће Дукља доживјети свој највећи успон.

Дукља у вријеме владавине Константина Бодина (1081—1099)

Константин Бодин је био најмлађи Михаилов син из првог брака, а рођен је око 1050[53]. Поп Дукљанин наводи да су његова старија браћа изгинула у рату са Византијом (1072—1075), па је тако Бодин остао једини насљедник престола.

Пошто је на почетку своје владавине био византијски вазал, требало је да одлучи на чију ће страну да стане у византијско-норманском рату. Опрезни Бодин је изабрао страну Византинаца, али није окретао леђа ни Норманима. Још у вријеме Михаилове владавине, драчки стратег Мономахат је ступио у везе са Михаилом и Бодином, јер је имао претензије на византијску круну. Ипак, како се тада на цариградски престо попео Алексије I Комнин (1081—1118), један од највећих византијских царева, његове шансе су биле мале. Зато се Мономахат пред царем повукао у Дукљу, гдје му је пружено уточиште. Изгледа да Алексије није пуно замјерио Бодину због овог чина, јер га је и даље сматрао за пријатеља Ромеја[54].

Роберт Гвискар (стоји), са Руђером Сицилијанским, својим братом. Гравира из 19. века, штампар Лемерјер. Репродукција у "Les Normands en Sicile", Антонино Бутита.

У октобру 1081. Нормани су се под вођством Роберта Гвискара искрцали на источну обалу Јадрана, код Валоне. На њихову страну се ставио Дубровник (1081), док су на византијској страни били дукљански краљ и Млечани, којима ширење Нормана на другу обалу Јадрана није никако одговарало. Главна мета Роберта Гвискара био је Драч, центар византијске теме, из кога је требала да се шири даље његова акција на Балкану. Цар Алексије се код Драча припремао за предстојећи сукоб, а у његовој војсци се налазио и Бодин са својим трупама. Ана Комнина, кћерка византијског цара, описујући ове догађаје каже да су старије војсковође биле за тактику исцрпљивања непријатеља сталним избјегавањем битке, док су млађе војсковође биле за сукоб[55]. Превагнуло је мишљење ових других, и византијска војска се припремила да на бојном пољу дочека непријатеља. Бодин је према ријечима Ане Комнине развио војску у бојни поредак, али се није упуштао у отворен сукоб, већ је чекао да види како ће се ствари развијати. У бици која је наступила, византијска војска је била потпуно разбијена, а сам цар је био рањен те је морао да напусти бој. Бодин се са остатком војске повукао, тако да је норманска побједа била потпуна. Они су наставили да освајају византијске територије у Македонији и сјеверној Тесалији и убрзо су већи градови, као што су Охрид и Битољ, били у норманским рукама.

Тибор Живковић сматра да је Бодиново држање у неку руку могло да буде и унутрашње питање престола у Дукљи, којег је могао да угрози његов стриц Радослав који је управљао Травунијом и Захумљем⁵. Због тога је Бодин морао да сачува војску за предстојећи сукоб.

Користећи неповољан положај у коме се нашла Византија, Бодин је 1083/4. заузео Рашку и Босну[56]. У Рашкој је као своје вазале поставио жупане Вукана и Марка, а Босном је у његово име управљао Стефан. Заузимањем ових територија Бодин је обезбиједио својој држави потребне ресурсе који су му користили прије свих у војне сврхе.

Ипак, 1085. умро је Роберт Гвискар и у норманској војсци је наступило расуло. Цар Алексије је предузео одлучујући напад и убрзо је протјерао Нормане са своје територије. Имајући чисту ситуацију на Балкану, кренуо је против Бодина зато што му је окренуо леђа код Драча и зато што је заузео Рашку и Босну. Стога је послао свог шурјака Јована Дуку у Драч да одатле између осталог нападне и Дукљу. Ратовање Јована Дуке са Бодином је трајало између 1085. и 1090. и завршило се побједом византијског војсковође. Бодин је био поражен и заробљен.

Прије пораза у сукобу са византијском војском, Бодин је успио да издејствује код папе да се Барска епископија уздигне на виши ранг. Тако је 8. јануара 1089. антипапа Клемент III Виберт потврдио новом барском архиепископу употребу палија (огртача), а самим тим барска црква је била уздигнута на ранг архиепископије.

Бодин је након заробљавања успио да побјегне из затвора и убрзо се вратио на власт прије 1091, јер се тад помињу његови напади на византијске области. Поп Дукљанин помиње и Бодиново опседање Дубровника, где су се изгледа породице његових противника повукле. Опсада је трајала од 1092. до 1094. и није се добро завршила по Бодина. У овом сукобу су погубљена сва тројица заробљене Бодинове браће од стрица, док је Бодин претрпио велике губитке у људству. У сваком случају, у ово време Бодин више није представљао опасност по Византију, и његову улогу преузима рашки краљ Вукан, чије снажење пада у овај период.

Године 1096/97. кроз Бодинову Дукљу прошли су француски крсташи под вођством грофа Рејмонда Тулуског. Бодин их је лепо примио у својој пријестоници Скадру, чак се побратимио са Рејмондом и обећао му безбедан пролаз кроз Дукљу.

Година Бодинове смрти дуго није могла да се утврди, међутим, најновија истраживања показала су да је највероватније да умро између фебруара и марта 1099. године[57].

Опадање дукљанске моћи у XII вијеку

Након Бодинове смрти извори који стоје на располагању не помињу више ниједног владара Дукље, осим Љетопис попа Дукљанина. С обзиром на његову непоузданост, податке које наводи тешко је проверити јер други извори не постоје[58].

Према Љетопису, народ није хтио да за новог владара прихвати Бодиновог сина Михаила, зато што његова мајка, Јаквинта, није била омиљена. На престо је дошао Бодинов брат Доброслав, који се није дуго задржао на власти. Свргао га је рашки велики жупан Вукан и на престо довео Кочапара, Бранислављевог брата. Кочапарова владавина је исто тако била кратка. Трајала је свега годину дана (до 1102). Њега је с власти збацио Вукан, јер је вјероватно Кочопар покушао да се ослободи рашког утицаја.

Нови зетски краљ постао је Владимир (1102—1113/14)[58], син другог Бодиновог брата, Владимира. Он је обновио добре односе са Рашком и оженио се Вукановом кћерком. Вјероватно се због тога одржао дуже на власти од своја два претходника. Након Вукановог пораза у сукобу са Византијом (1106), Владимир се нашао у тешком положају. Против њега је била створена јака опозиција, на чијем челу је стајала Бодинова удовица Јаквинта, која је на крају отровала Владимира и на престо довела свог сина Ђорђа (1113/14—1116/18)[58].

Нови краљ је одлучио да одржава добре односе са Рашком, на чијем челу је тада био Урош I. То је довело до сукоба са Бранисављевићима, који су били провизантијски оријентисани. Ђорђе је успио да их савлада, а Бранислављева сина Грубешу је бацио у тамницу. Његови истомишљеници су уз византијску помоћ прикупили војску и кренули на Дукљу. Ђорђе је био савладан и протјеран, а његова мајка Јаквинта је била одведена у Цариград, гдје је и умрла. Грубеша је био избављен из тамнице и доведен на престо.

Иако је Грубешина владавина (1116/18—1125)[58] била релативно мирна, Ђорђе је успио да створи јаку опозицију против њега у Дукљи. Народ је био незадовољан Грубешином византијском политиком. Ђорђе је сакупио војску у Рашкој и са њом кренуо на Дукљу. Под Баром је поразио Грубешу (1125), који је погинуо у борби. Тако је Ђорђе по други пут преузео власт (око 1125. до 1135)[58]. Покушао је да се измири са Бранисављевићима, па им је понудио поједине жупе на управу. Неки од њих су то прихватили, док су други остали уз Византију или су побјегли у Рашку. Нови византијско-угарски рат Ђорђе је хтио да искористи да би се обрачунао са Бранисављевићима,али није много постигао. Ови су са војском провалили у Дукљу, стигли до Бара и под градом Обликом поразили Ђорђа. У Котору је избио устанак, а кад су Рашани са војском ушли у Дукљу, Ђорђе је био заобљен код Обода (1135).

На власт је дошао Градихна (1135—1146)[58] под чијом управом је била и Травунија. Чинило се да је мир коначно успостављен и да Дукља улази у миран период. Њега је на престолу наслиједио његов син Радослав, који је у Цариграду изразио своју покорност цару Манојлу и од њега добио исте земље којима је управљао и његов отац, тј. Дукљу и Травунију. За разлику од својих претходника, он се називао кнезом.

Године 1162. управу над Зетом и Травунијом је од Радослава преузео рашки велики жупан Деса[58], син Уроша I. Радославу је остало само приморје између Котора и Скадра. Како је византијски утицај тамо ослабио, византијски цар Манојло је одлучио да крене с војском у Дукљу. Након успјешног похода, Манојло је од приморских градова организовао посебну област на чијем челу је био „dux Dalmatiae et Diocliae“,са сједиштем у Котору, Бару или Скадру. Дукљанском владару је остала само земља између ових градова.

Два извора из 12. века помињу Михаила као последњег владара Дукље[58]. Први извор је недатирано писмо барског надбискупа Гргура, где се помиње напад рашког жупана Стефана Немање на Бар, и како дукљански кнез Михајло не може помоћи граду јер су га притисли ујаци, тј. Стефан Немања и његова браћа Страцимир и Мирослав[58]. Други документ из августа 1189. помиње Михаила као покојног, и говори о његовој удовици Десислави која је стигла у Дубровник и ту предала два брода, да би онда отишла у Омиш и недуго затим умрла. Након припајања Дукље Рашкој, Стефан Немања је управу над њом поверио свом сину Вукану који је наследио круну дукљанских владара[58].

Државно и друштвено уређење Дукље у раном средњем вијеку

Питање државног и друштвеног уређења српске државе у Дукљи веома је важно. Иако извори не говоре директно о овим питањима, из извора се могу извући неки закључци и да се ствар сагледа из правог угла.

На челу државе био је монарх, прво са титулом кнеза, а потом од 1077. краља[59]. Систем насљеђивања је јако тешко одредити, јер се у изворима разазнаје систем примогенитуре, подјела државе међу члановима породице, као и честе борбе око престола[59]. У неким поглављима, као на примјер када је Војислав умро, Поп Дукљанин наводи да је власт подијељена између његових синова, док је Михаила на престолу наслиједио Бодин, његов најмлађи син из првог брака. У бурним временима XII вијека, на власти је био онај ко је имао подршку властеле или спољну помоћ. Ни престоница није била дефинисана, него се мењала с променом владара. Двор Јована Владимира био је у жупи Крајини код цркве Пречисте Крајинске. Војислав је сахрањен у Прапратни, па му је ту био и двор, док су Михаило и Бодин столовали у Прапратни и Котору. Близина жупе Прапратне и Бара сугерише да су вјерски и политички центар били на једном мјесту[59].

На државну територију се гледало као на патримонијално добро[60], јер је владар често давао области својој браћи или синовима. На тај начин су се стварале удеоне кнежевине, којима су они управљали, а владар задржавао своју врховну власт[60]. Старе подјеле наводи Поп Дукљанин, који каже да је Прелимир подијелио области својој браћи, док је Свевлад Приморје подијелио на Горњу и Доњу Далмацију, а Србију на Босну и Расу[61]. Када се Бодин вратио из заробљеништва из Византије, отац му је поново повјерио ранију власт[49]. То значи да је он већ раније управљао одређеном облашћу у држави, одакле проистиче његова велика активност на политичком плану тога времена. У периоду Немањића владари су својим синовима давали на управу одређену област, најстаријем управо Дукљу. Ова појава у Угарској се огледа у институцији младог краља, која ће касније пријећи и у Србију.

Владар се углавном ослањао на жупане и друге великаше. У опису сабора на Дувањском пољу, поп Дукљанин каже да је краљ подијелио земљу на четири области (provincia). На чело сваке области поставио је бана (dux), па жупане (comes) и сатнике (sednicus, centuriо). Сваком бану је било подређено седам сатника, а жупану један. Сатници су судили народу и сакупљали порез. Половину прихода бан је давао краљу, а половину је узимао себи. Сатници који су били потчињени жупанима, такође су судили народу и сакупљали порез,а жупан је двије трећине давао краљу,а једну трећину је остављао себи. Слободни сељаци су се често задуживали и стављали под заштиту властелина и тако су постајали зависни сељаци.

Стари римски градови у приморју Дукље посједовали су одређену врсту аутономије. То су били Скадар, Улцињ, Будва и Котор. Тако су они имали самосталан привредни, политички и културни развитак. Власт у овим градовима била је у рукама племства, а на челу се налазио градски првак (prior), који је такође потицао из редова племића. Важнија питања рјешавана су и даље на скупштинама цјелокупног становништва.

Поред племства, слој слободног становништва чинили су занатлије, трговци и слободни сељаци, док су у граду и његовој непосредној близини живјели кметови који су радили на властелинским имањима.

Црквена организација

Када су Срби у VII вијеку населили Балканско полуострво, у романским градовима у Приморју била је установљена црквена организација. Иако су у политичком погледу већином признавали византијску врховну власт, у црквеном погледу су готово сви били потчињени папи. Као највећи центри издвајали су се Сплит и Драч, који су били и највећи административни центри на јадранском приморју. Драч је имао под својом јурисдикцијом четири епископије, међу њима Љеш и Кроју, док су остале биле под Сплитском архиепископијом.

Када је Василије II уништио Самуилову државу 1018, завео је нову административну подјелу, која је знатним дијелом утицала и на црквену организацију. Стару тему Далмацију подијелио је на два дијела, Горњу и Доњу. Средиште теме Доња Далмација било је у Задру, а Горње у Дубровнику. Тако је Дубровник постао средиште једне византијске управне јединице и самим тим његов углед је порастао. Око 1022. папском булом дуубровачка епископија је уздигнута на ранг архиепископије, којој су припале епископије Травунија, Захумље, Србија и градови Росе (код Боке), Будва, Бар и Улцињ[62]. Стварање дубровачке архиепископије косило се са интересима сплитске, па је избио спор око јурисдикције, који ће потрајати доста дуго, а коме ће да се прикључи и незадовољна Барска епископија. С друге стране, признање ранијих повластица Охридској архиепископији утицаће на даљи развој српских земаља. Под њену јурисдикцију потпале су епископије у Расу, Београду, Браничеву, Видину, Нишу, Липљану, Призрену, Скопљу, Битољу и градовима у Епиру, тако да ће ова подјела доћи до изражаја 1054. приликом великог раскола у хришћанској цркви. Она ће утицати и на даљи живот српских земаља, јер је граница између источне и западне хришћанске цркве ишла територијом српских земаља[63].

Спору око епископија, који се водио између Сплитске и Дубровачке архиепископије, прикључио се и дукљански владар Михаило. Када је 1077. од папе добио краљевску титулу, он је стао у одбрану Дубровачке архиепископије, јер се Дубровник тада налазио у његовим рукама[64]. По тадашњем схватању система државе, краљевску титулу пратио је одређени ранг цркве, што је у овом случају била архиепископија. Стога је природно што је Михаило стао у одбрану цркве која се налазила у његовој држави. Међутим, Дубровник је 1081. признао врховну власт Нормана[59], тако да је његов насљедник Бодин морао да тражи друга рјешења. Он је живо радио на томе да Барска епископија, насљедник старе Дукљанске архиепископије, добије виши ранг. Сплитски архиђакон Тома доноси занимљиву, али свакако легендарну причу о настанку Барске архиепископије. Када су епископи Бара, Котора, Улциња и Свача, 1045. кренули на провинцијски сабор у Сплит, код острва Хвара задесила их је бура и сви су изгинули. Тада су грађани замолили папу да установи посебну архиепископију за Горњу Далмацију са центром у Бару[65]. Ипак, ствари се нису тако одвијале. Сачувана је спорна повеља папе Александра II из 1067. наводном барском архиепископу Петру[66], која је вјероватно фалсификат, ако се узме у обзир чињеница да је Михаило још 1077. бранио Дубровачку архиепископију која је била на његовој територији.

По свој прилици Михаилов син Бодин је издејствовао да се Барска епископија уздигне на виши ранг. У то вријеме у Риму су била двојица папа, Клемент III Виберт, кога је подржавао римско-њемачки цар Хенрик IV, и Урбан II, насљедник Гргура VII. Бодин се обратио папи Виберту са молбом да се црква у Бару призна за архиепископију. Папа му је изашао у сусрет и 1089. издао булу којом је барском архиепископу Петру одобрио употребу палија (огртача)[67]. Тако је створена нова Барска архиепископија, којој су припале епископије Дукље, Бара, Улциња, Свача, Скадра, Дриваста, Пилота, Србије, Босне и Травуније[68].

Привреда и економија

Бедеми старог Котора

Благостање Дукље често је зависило од њеног привредног напретка. Сама Дукља није имала богате природне ресурсе, па се ослањала на друге територије и привредне јединице. Ту се у првом реду мисли на приморске градове, прије свих Котор, Будву, Бар, Свач и Улцињ, у којима је занатство било развијено од раније. Они су своје производе извозили у Италију и Драч, а дјела њихових мајстора могла су да се виде и у залеђу. Тако су намјештај у црквама у Захумљу и Травунији радили њихови мајстори, а скулптура у цркви Св. Томе у Кутима у Драчевичкој жупи је такође њихово дјело[69]. Из XV вијека су сачувани подаци да је у Котору било око 200 кожара, 150 мајстора за обраду метала и до 50 за обраду дрвета. Било је ту још воскара, зидара и каменорезаца[69]. Свакако да град у XI вијеку није био толико развијен, али ови подаци донекле осликавају његову развијеност у средњем вијеку. Писац Идризи, који је 1154. за потребе Рожера II описао обале Далмације. За Котор каже: „Град је удаљен 20 миља од Дубровника. Град је леп и велик, настањен Далматинцима, са много бродова за пловидбу и гусарење.“[70].

Још један доказ о богатству градова је и број цркава које су подигнуте. Изван зидина грађани су имали своје винограде, чије је посједовање било забрањено сељацима, да би се одржале сталне цијене[71]. Међутим, овим градовима је требала храна, као и сировине за производњу, које су могли да добију само из свог залеђа. За производњу хране требали су им пашњаци и стока, а као најтраженија намирница намеће се дрво. Дукља је имала пашњаке у залеђу ових градова, што је било довољно само за производњу основних намирница. Тако је за дукљанске владаре од есенцијалне важности било посједовање једне плодне и богате области. Таква је била Травунија. Ова српска област богата пашњацима и стоком, била је велики произвођач воска, меда, вуне и коже[69]. Из њих су дукљански владари црпили ресурсе, помоћу којих су дизали војску, а приморским градовима су производи из залеђа добро дошли.

Посједовање приморских градова, као центара занатства и трговине, и Травуније, плодне области, био је главни разлог сукоба Рашке и Дукље у XII вијеку[72]. Док је Травунија била у рукама дукљанских владара, њихова држава била је у успону, међутим, након Бодинове смрти (1099), ову српску област су држали противкандидати актуелног монарха, па је почело слабљење Дукље. У вријеме великог жупана Вукана, Рашка је економски ојачала захваљујући производњи воска, меда, коже и вуне, па је тражила нова тржишта[72]. Како је на истоку тржиште било подијељено између Бугарске и Византије, једини излаз били су приморски градови. Тако ће сукоб између Дукље и Рашке потрајати кроз цијели XII вијек, све док Стефан Немања није заузео Дукљу. Со је такође играла врло битну улогу у односима између приморја и залеђа. Она се у средњем вијеку могла продавати само на четири мјеста — трг Дријева, градови Дубровник, Котор и Свач, што је нагонило владаре из унутрашњости да чврсто држе ове центре у својим рукама.

Култура

Писменост

Почеци писмености у Дукљи везују се за 9. вијек. То су остаци латинских донаторских и надгробних натписа који немају већу литерарну вриједност. Најважнија су четири натписа:

• донаторски натпис ктиторке Гузме са циборија из Улциња (813—820),
• надгробни натпис Андреација и жене му Марије са саркофага из Св. Трифуна у Котору (809),
• донаторски натпис са цркве Св. Стефана у Врановићима у Грбљу који су подигли донатори Хурогус и Дана на почетку 9. вијека,
• натпис на циборију из цркве Св. Трифуна у Котору из 809.

Занимљива је и тзв. Андреацијева повеља цркви Св. Трифуна 809. године. Ова повеља садржи три дијела: Причу о Теодори, Пренос моштију Св. Трифуна и Андреацијев тестамент.

Прича о Теодори спада у циклус прича о св. Дјевицама, које су у 10. вијеку биле нарочито популарне на Западу. Све ове приче имају свој одређени редослијед излагања: дјевојка се завјетује Христу на дјевичанство, одбија владара који хоће да се ожени њоме због њене љепоте. Родитељи врше притисак на њу, али она истрајава у својој одлуци, одлази у манастир гдје служи за примјер и има визије. Касније се повлачи у ћелију и тамо је на крају зазидају. Слична је прича и о Теодори. На почетку се помиње да је Андреаци са женом Маријом, сином Петром и кћеркама Маријом и Теодором подигао цркву Св. Марије. Прва кћер, Марија, се удала, док се друга завјетовала Христу на дјевичанство. Тражила је од оца да у истој цркви подигне inclausuram, што је он и учинио. Судија који је столовао у Дукљи хтио је на силу да је отме, али је Андреаци спасио кћер тако што ју је одстранио из куће.

У исто вријеме је настала и прича о преносу моштију Св. Трифуна. У њој се говори да су венецијански морепловци донијели мошти, које је откупио Андреаци за двјеста солида и једну круну. Затим се завјетовао да ће моштима да подигне цркву.

Умјетност и архитектура

Археолошка налазишта на подручју Дукље показују да се културни и умјетнички живот наставио на неким мјестима гдје су раније постојала античка насеља, утврђења, цркве и манастири, а најранија српска култура се ослањала на античку и рановизантијску. У IX вијеку, послије примања хришћанства, Срби су почели да граде и прве монументалне споменике.

Најстарије грађевине у дукљанској држави ослањају се на традиције касноантичке оријентализоване културе[73]. Основе и горње конструкције задржале су компликоване облике, а они су изведени непрецизно и сасвим скромно. Одличан примјер за то су цркве Св. Петра де Кампо код Требиња, за коју се у Барском родослову наводи да је била задужбина краља Радослава, и црква Св. Павла, као и осморолисна црква у Ошљу и црква св. Михаила код Стона[74]. Како су те цркве изгледале у свом првобитном облику приказано је на портрету донатора у цркви св. Михаила[75].

Монументалнији облици архитектуре постојали су у приморским градовима са најјачом културном традицијом: Котору, Скадру, Улцињу и Бару. Посебно се истиче црква Св. Трифуна у Котору, која је саграђена 809. у облику ротудне, а била је слична цркви Св. Доната у Задру. Многи други археолошки споменици у Дукљи били су слични онима у Хрватској и Македонији[76].

Из Барског родослова види се да је у Дукљи у XI и XII вијеку постојало много цркава и манастира, као нпр. црква Св. Срђа и Вакха на Бојани, Богородица Крајинска, Богородица (in civitate Dioclitana). Неке од њих су служиле за крунисање или као маузолеји. Поред цркава пoмињу се и дворови (curiae).

Камени украси на зградама из овог периода су истог типа као у средњем и сјеверном дијелу јадранског приморја. Као украси на вратима и прозорима служили су плитки рељефи са преплетеним тракама, стилизованим биљкама и животињама. Они су се клесали на плочама олтарских преграда, на циборијима и др. Остаци су пронађени на Стону, Котору, Улцињу, Богородици Ртачкој и у манастиру Завали.

На територији дукљанске државе сачувао се и најстарији монументални споменик нашег сликарства, живопис у цркви Св. Михаила код Стона. Фреске су настале између 1077. и 1150. По садржини, фреске припадају раној романској умјетности XI и XII вијека. У цркви Св. Михаила је сачуван и један владарски портрет.

Веома значајан је и оловни печат Бодиновог сина Ђорђа. На печату се укрштају романски и византијски елементи. Лице је грчко (рељеф стојећег Св. Ђорђа са грчком сигнатуром), а наличје латинско са натписом: Georg(ius) (Regis) (Bodini) Filius.

Напомене

Библиографија

Извори

• Љетопис Попа Дукљанина (обрадио В. Мошин), Загреб 1950.
• Византијски извори за историју народа Југославије II (уредник Љ. Максимовић), Београд 2007 (фототипско издање).
• Византијски извори за историју народа Југославије III (уредник Љ. Максимовић), Београд 2007 (фототипско издање).
• Византијски извори за историју народа Југославије IV (уредник Љ. Максимовић), Београд 2007 (фототипско издање).
• Gesta regum Sclavorum I (приредио Т. Живковић), Београд 2009.

Литература

• Историја народа Југославије I, Београд 1952.
• Историја српског народа I, Београд 1994.
• Историја Црне Горе I, Титоград 1967.
• А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Београд, 2008.
• Тибор Живковић, Портрети српских владара од IX до XII века,Београд 2006.
• Тибор Живковић, Gesta regum Sclavorum II, Београд 2009.
• Тибор Живковић, Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века, ЗРВИ 43 (2006), 451-465.
• Тибор Живковић, Поход бугарског цара Самуила на Далмацију, ИЧ 49 (2002), 9-27.
• Тибор Живковић: Два питања из времена владавине краља Бодина, Зборник радова Византолошког инситута XLII, 2005. (извор)
• В. Ћоровић, Историја Срба, Београд 2010 (фототипско издање).
• К. Јиречек, Историја Срба I и II, Београд 1952.
• Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998. (фототипско издање).
• Г. Острогорски, Српско посланство цару Василију II, Сабрана дела, Књига IV, 137-148.
• Г. Острогорски, Синајска икона св. Јована Владимира, Сабрана дела, Књига IV, 148-159.
• Н. Радојчић, Друштвено и државно уређење код Срба у раном средњем веку према Барском родослову, Зборник ГСНД
• М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд 2011.
• С. Пириватрић, Самуилова држава, Београд 1997.

Референце