Букеларији (грч. βουκελλάριοι; лат. bucellarii) су у 5. и 6. веку у Римском (Византијском) царству били војници у приватној служби официра. У 6. веку државне власти су такође преко цивилних званичника најмиле одреде букеларија са циљем да у појединим крајевима помогну у одржавању реда и мира или у прикупљању пореза. У 7. веку сам термин је почео да означава елитне одреде из теме Опсикион у Малој Азији. Име букеларија овековечио је и назив теме Букеларион која је створена средином 8. века у централним крајевима Мале Азије.

Порекло термина

Термин букеларији настао је од врсте хлеба букелата (лат. bucellatum) који је представљао следовање ових војника-најамника. Пошто је букелат био хлеб високог квалитета сам назив је сугерисао и на важност и на добре услове службе букеларија.

Букеларији у 5. веку

Приватни одреди војника варварског порекла у служби римских великодостојника помињу се већ крајем 4. века. Руфин, преторијански префект Истока (392—395) имао је бројну пратњу варварских најамника, баш као и његов савременик и ривал, Стилихон, западноримски врховни заповедник војске (magister militum). Стилихон је 408. одбио да употреби своје букеларије против римских одреда које је цар Хонорије послао да га погубе по пресуди сената. У 5. веку букеларији се помињу као пратња западноримског врховног војсковође Аеција (433—455) и врховног заповедника Истока (magister militum per Orientem) Аспара (убијен 471. год.). Такође, познати су и случајеви да су и приватна лица у 5. веку држала војне пратње. Извесни Валеријан, члан градског сената града Емесе у Сирији је своју варварску пратњу употребио 444. против локалног провинцијског намесника. Цареви су због тога покушавали да спрече овакав обичај источноримских аристократа и земљопоседника. Цар Лав I (457—474) је законски забранио земљопоседницима да држе наоружане групе робова. Закон их назива букеларијима или исавријанцима, што открива да су у то време горштаци из југоисточне Мале Азије, Исавријанци, превасходно коришћени у одредима плаћеника. Иако законски није било дозвољено држати букеларије, папируси из Египта откривају да су их користили чланови најмоћније земљопоседничке породице у провинцији, Апиони.

Букеларији у 6. веку

Захваљујући Прокопијевој Историји ратова познато нам је доста података о букеларијима у време владавине Јустинијана I (527—565). Прокопије као букеларије спомиње царске поданике из Јерменије, Тракије, као и из малоазијских области Киликије, Кападокије, Исаврије и Пизидије. Такође, букеларији су могли бити регрутовани и међу варварима који су попут Хуна и Персијанаца живели ван граница царства. У време владавине свог ујака Јустина I, Јустинијан је обављао службу заповедника војске при престоници (magister militum in praesentalis) и сам је држао одред букеларија. Међу његовим букеларијима били су и људи којима је касније поверавао важне војне команде као што су били Велизар, родом из Тракије, Гот Сит (magister militum per Armeniam) и Хилвуд (magister militum per Thracias). У Јустинијаново време букеларији су полагали заклетву верности официру коме су служили, али и самом цару. Њихова бројност је зависила од богатства официра, као и од његовог угледа. Плаћани су из џепа самог послодавца, а не из царске (државне) благајне. Тако је Велизар у време похода на Вандалску краљевину у Африци (533—534) и Остроготску краљевину у Италији (535—540) имао чак 7.000 букеларија. Када је 547. Валеријан, magister militum per Armeniam, био послат у Италију да помогне Велизару, са собом је повео војску од преко хиљаду букеларија. Такође, познато је да је Нарзес имао свега 400 букеларија. Када је 550. Јустинијанов брат од тетке и потенцијални престолонаследник, Герман, почео да окупља војску за поход против Источних Гота, велики број букеларија, Римљана и варвара похрлио је у његову службу. На овом примеру види се колико је био важан друштвени статус и репутација заповедника букеларија пошто је Герман у ствари привукао људе који су већ служили код мање значајних војсковођа.

Уколико су букеларији били веома бројни, као у случају Велизаревог домаћинства, имали су посебне заповеднике. Главни заповедник букеларија (εφεστως τη οικια), чије се титула може условно превести као мајордом, био је војни заповедник, док је друга важна личност био благајник (optio), који је исплаћивао букеларије. Сами букеларији делили су се на официре (δορυφοροι) и редове тј. обичне војнике (υπασπισται).

Букеларији су на првом месту служили као телесна гарда заповедника кога су служили, али у 6. веку очигледно је да су служили и као војни одреди у саставу византијских војних експедиција у ратовима против Вандала, Гота и Персијанаца, као и других варвара. Поред тога, често су коришћени на бојишту на најопаснијим местима или су коришћени како би се одржала дисциплина у регуларној војсци. У Јустинијановим ратовима, официри букеларија су могли служити у посебним мисијама, а у неким ситуацијама им је поверавана команда над регуларним одредима. Као и други војници, у случају кршења закона букеларији су такође строго кажњавани. Графити пронађени у Коринту, једном од седишта преторијанског префекта Илирика, представљају молитве за избављење из затвора упућене Богу двојице префектових букеларија, иако не упућују на њихов преступ.

За време Јустинијанове владавине и цивилни великодостојници су могли имати своје букеларије. Способни и неомиљени преторијански префект Јован Кападокијски имао је неколико хиљада букеларија. Прокопије је забележио како то није била уобичајна пракса. Када је 541. царица Теодора послала евнуха Нарзеса да ухапси Јована Кападокијског, пошто је овај наводно гајио претензије на царски престо, букеларији преторијанског префекта су спречили његово хапшење. Јован Кападокијски је ипак убрзо био разрешен дужности и послат у прогонство.

За разлику од Западноримског царства у 5. веку, где су букеларији представљали праве приватне војске које су коришћене у подривању централне власти, њихова улога у Источноримском царству у 6. веку била је прилично другачија. Наиме, цареви 6. века су законски одобравали својим великодостојницима да прикупе букеларије. Букеларији су, као што је споменуто, полагали заклетву верности не само свом послодавцу, већ и цару. У складу са тим, царска власт се директно мешала у њихово коришћење. Након освајања Вандалске краљевине Велизар је 534. морао да остави део својих букеларија у северној Африци где су служили у учвршћавању византијске власти. Исто тако, када је Велизар 544. послат са Истока у Италију морао је да остави део својих букелара на источној граници због чега се жалио директно Јустинијану. Такође, царске власти су користиле букеларије да у провинцијама одржавају ред и мир, да прикупљају порезе и да их бране од страних непријатеља. Псеудо-Маврикијев Стратегикон, војни приручник са краја 6. века препоручује употребу букеларија византијским војсковођама. По анонимном аутору приручника букеларији су својом појавом и делима инспирисали обичне војнике на храброст и оданост. Такође, често су били јавно одликовани, тако да су и на тај начин пружали подстицај регуларној војсци.

Као закључак може се подвући да су у 6. веку у Источноримском (Византијском) царству букеларији имали позитивну улогу, да су ангажовани и коришћени о приватном трошку, али увек у складу са државним интересима, превасходно у ратовима против спољних непријатеља.

Букеларији у 7. веку

У 7. веку обичај високих официра или цивилних великодостојника и аристократа да држе најамнике је и даље постојала и очувала се практично током читаве византијске историје. Међутим, од 7. века за ову врсту ратника-најамника се користе термини хипаспистаји (копљаници) и спатариои (мачоноше). Термин букеларији почео је да означава један од елитних одреда у оквиру теме Опсикион, једне од четири првобитне теме које су формиране у Малој Азији у 7. веку. Пошто је близина теме Опсикион и бројност војске била стална опасност по централну власт као полазиште неколико војних удара, тема је постепено подељена на мање. У 8. веку из теме Опсикион одвојена је нова тема која је названа Букеларион. Стратег Букелариона, који је из Анкаре командовао са 8.000 ратника, помиње се први пут 787. године.

Литература

• The Cambridge Ancient History, vol. XIV, Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425-600, eds. A. Cameron, B. Ward-Perkins, M. Whitby, Cambridge 2000, стр. 308-309.
• A. H. M. Jones, The Later Roman Empire, 284-641, Oxford 1964, стр. 666-667.
• The Oxford Dictionary of Byzantium, I-III, ed. A.P. Kazdhan, New York-Oxford 1991, стр. 316.