| Битка код Ковадонге Део Реконкисте  |
| Пећина у којој се крио Пелајо са својим ратницима |
| Основни подаци |
| Датум: | 28. мај 722. |
| Место: | Ковадонга |
| Исход |
| Убедљива победа хришћана |
| Сукобљене стране |
| група хришћана под вођством дон Пелаја | Омејадски калифат |
| Заповедници |
| дон Пелајо | Ал Кама |
| Јачина |
| око 300 | неколико хиљада |
| Губици |
| не зна се | велики губици |
Битка код Ковадонге је оружани сукоб који се догодио 28. маја 722. године код Ковадонге, недалеко од области Кангас де Онис у Астурији између групе Астура на челу са дон Пелајом и муслиманског одреда војника у коме су хришћани однели убедљиву победу. Због веома оскудних извора, око овог догађаја формирале су се многе легенде, као на пример интервенција Богородице у бици или тврдња да је Пелајо први астуријски краљ. Хришћански и муслимански извори нуде две сасвим различите интерпретације овог догађаја — док с једне стране муслимански извори говоре о групици муслиманских сакупљача пореза и не придају већу важност овом поразу, хришћанске хронике говоре о великој муслиманској војсци над којом су хришћани, иако бројчано знатно инфериорнији, уз божанску помоћ однели велику победу која је представљала зачетак рађања нове нације, као и осмовековне борбе против арапске доминације тј. Реконкисте.
Извори
Од хришћанских извора, треба поменути aстуријанске хронике — Хронику Албелденсе и Хронику Алфонса III у своје две редакције, Ротенсе и Себастијенсе, које датирају с краја 9. века, неколико дипломатичких докумената, као и муслиманске историјске изворе.
Позадина
Након завршетка муслиманског освајања Хиспаније и пропасти визиготског краљевства, известан број визиготских племића који су подржавали Родериха и међу којима је био и дон Пелајо, повукао се у неприступачна астурска брда. Северним делом полуострва владао је берберски вођа Мунуз који је успоставио своје седиште у Хихону и отпочео консолидацију муслиманске власти док су његове трупе гасиле последња жаришта отпора. Угледне астурске породице послале су своје чланове у Кордобу као таоце како би гарантовале капитулацију. Вероватно је да је тако и Пелајо стигао у Кордобу где је остао до марта или августа 717. године, кад је успео да побегне и да се врати у Астурију. Бежећи од потере, прешао је реку Пиљона и стигао у Кангас де Онис где је наишао на становнике те области који су управо у том моменту одржавали скупштину. Хронике се не слажу око друштвеног слоја присутних на овом састанку — неке извори тврде да су то били обични астурски житељи те области, док друге наводе да су то били визиготски племићи. Данашња историографија сматра да је мало вероватно да постоји било какво визиготско учешће у овом устанку, и у томе се подудара како са хроником Албелденсе, тако и са муслиманским историчарима Исом ал Разијем и Ибн Хајаном. Било како било, на овом састанку Пелајо је изабран за вођу отпора против муслиманског освајача1. На овом састанку, донета је одлука о првом значајном кораку — одбијању плаћања харача тј. територијалног пореза, што је практично значило побуну Астурије против Ал Андалуза.
Сукоб
 |
| Крст победе је крст од храстовог дрвета опточен драгим камењем и златом који је астуријски краљ Алфонсо III Велики наручио од франачких златара 908. године као поклон катедрали Сан Салвадор у Овиједу, где се и данас налази. На полеђини крста стоји натпис: HOC SIGNO TVETVR PIVS. HOC SIGNO VINCITVR INMICVS, што значи Овај знак штити побожне. Овим знаком се непријатељ побеђује. |
Скуп у Кангас де Онис, као и почетак Пелајовог устанка и отпора већина историчара датира у 718. годину. У следећих четири године, долазиће до повремених окршаја између Пелајових устаника и муслиманских одреда широм астурске територије, тако да је Мунуз на крају био присиљен да тражи помоћ од Кордобе која је 722. године послала казнену експедицију на челу са Ал Камом. У овој експедицији налазио се и бискуп Севиље или Толеда Опа, који је према Алфонсу III био Витицин син и припадао је групи противника последњег визиготског краља, Родериха, који су наводно потпомогли муслиманско освајање. Опа је наводно покушао да наговори устанике на предају, међутим није имао успеха2.
Не зна се тачно величина овог одреда, али сигурно је да је број војника био далеко испод бројки које наводе хришћанске хронике (180.000). Санчез Алборноз тврди да их је било неколико хиљада. Што се тиче бројчаности дон Пелајове групе, модерна историографија смешта тај број на око 300.
Када је Пелајо сазнао за долазак ове казнене експедиције, сакупио је устанике и са њима се повукао у долину Кангас која је била довољно широка да прими војску величине кордопске казнене експедиције, али која се нагло сужавала у делу код подножја планине Аусева, на чијим се падинама налазила пећина где се данас налази светилиште посвећено Богородици од Ковадонге. Пелајо је одабрао баш ту пећину за своје склониште одакле је организовао заседу. И хришћански и муслимански извори наводе ово место као место сукоба — Ибн Хајан каже да су се Пелајо и његови људи сакрили у планине, Иса ал Рази каже да су се хришћани сакрили у пукотинама у стенама, док хронике Алфонса III помињу доминиканску пећину (coba dominica) која се налази на планини коју различити извори различито именују — Аусеба, Асеуа, Асеуе или Агусеба (Aseuba, Aseuua, Asseuua, Aseuue, Aguseba) од којих највероватније потиче име планине Аусева. Пелајо је своје људе стратешки распоредио по околним падинама. Астури су рачунали на своје познавање терена као и на способност брзог кретања по неприступачном стеновитом планинском терену.
До сукоба је дошло 28. маја 722. године. Муслиманска војска је ушла у долину и стигла до подножја Аусеве, кад су их са свих страна напали Астури одапињући стреле и бацајући камење на њих. Толика војска није могла да маневрише у уском теснацу и на врло неприступачном терену, тако да су били савршена мета. С друге стране, Астури су искакали из пећине и са околних обронака и обарали муслиманске војнике поделивши их на две групе. Паника је завладала међу муслиманским војницима и почели су да беже како су знали и умели. Како нису могли да се врате куда су дошли, покушали су да беже пењући се на обронке Аусеве. Хронике Алфонса III дају детаљан опис бега муслиманских војника. Многи историчари су сумњали у изводљивост бега описаног у хроникама, све док Санчез Алборноз није са својим студентима прешао описани пут без већих проблема. Губици на муслиманској страни су били велики — живот је изгубио и сам Ал Кама, а Опа је био заробљен.
Последице и значај
Након ове хришћанске победе, Мунуз је побегао из Хихона, међутим, код места Олалијес пао је у заседу и изгубио живот. Након нестанка Мунуза, нема белешки о муслиманском присуству у Хихону све до доба владавине Алфонса II Честитог, крајем 8. и почетком 9. века.
Астурија се претворила у први центар хришћанског отпора на Иберијском полуострву. Пелајо је успоставио престоницу у Кангас де Онис и почео да организује војску, која је убрзо бројала 150 коњаника и око 8.000 пешака, као и да поставља темеље будућег политичког ентинтета — краљевине Астурије, која ће се искристалисати за време владавине Пелајовог зета, Алфонса I.
Значај Ковадонге не лежи у самом сукобу нити његовој величини, већ у томе што представља прву манифестацију отпора било каквој доминацији једног новог друштва у настанку које је управо пролазило кроз веома битне унутрашње промене. Такође, значај овог сукоба се огледа и у томе што се тај датум рачуна као почетак једног дугог и исцрпљујућег процеса са променљивом срећом, Реконкисте, процес у току ког су настале, развијале се и јачале хришћанске краљевине на територији Иберијског полуострва, и које су током векова у неколико одлучујућих офанзива постепено проширивале своје територије на рачун муслимана, да би коначно потпуно избациле Арапе са територије полуострва 1492. године након пада последњег маварског упоришта, Гранаде.
Различита тумачења овог сукоба
Око величине овог сукоба и самог идентитета дон Пелаја постоје многе недоумице. Хронике су овај догађај славиле као велику битку, а Пелаја као првог краља и оснивача Краљевине Астурије, међутим, већина историчара сматра да овај сукоб тешко да би могао да се окарактерише као битка, јер се највероватније радило о једном од многих мањих окршаја између кантабријских и астуријских ратника и малих одреда муслиманских војника које су кордопске валије слале да сакупљају порез који је био једини знак политичке доминације муслимана у овим крајевима. Астурске хронике митификују догађај, додају му божански елеменат и веома претерују у бројкама — наводно од 187.000 муслиманских војника погинуло је 123.000. С друге стране, Хроника из 754. године, временски најближа догађају, уопште не помиње овај сукоб, те се због тога крајем 19. и почетком 20. века потпуно одбацивала идеја да се та битка уопште догодила. Овакав став је данас одбачен јер муслиманске хронике помињу и дон Пелаја и његов устанак и казнену експедицију која је послата против њега, иако се, додуше у њима говори о споредном окршају без веће важности и далеко мањем броју муслиманских војника послатих да потчине побуњене Астуре. Муслимански хроничари као Ибн Хајан или Иса ал Рази говоре о шачици астурских одметника који су на крају сведени на неких 30 људи и који су се изгладнели крили у планинама Астурије, и да су муслимани, с обзиром на неприступачност терена, повукли јер су сматрали побуњенике безопаснима, и даљу потеру за њима непотребном.
Легенда
 |
| Римски мост у Кангас де Онис, са репликом Крста победе |
Према легенди, Мунуз је желео да се ожени Пелајовом сестром, што заправо и није било ништа чудно, јер било је уобичајено да се муслимански валије (управитељи области) жене члановима угледних хришћанских племићких породица како би озаконили и учврстили свој политички ауторитет у области. Међутим, Пелајо се није сложио с тим, па је био удаљен — Мунуз га је послао у Кордобу наводно да обави неки посао, како би се оженио његовом сестром. Према легенди, освета због ове увреде била је главни разлог због кога је Пелајо наговорио присутне код Кангас де Онис на устанак протиз Арапа.
Такође постоје легенде које тврде да су хришћани извојевали победу захваљујући божанској интервенцији Богородице, којој је и посвећена пећина у којој су се устаници крили. Према легенди, током битке небо се отворило и појавио се крст. Дон Пелајо је онда направио крст од два храстова штапа и подигао га у правцу оног дела бојног поља где су се налазили муслимани. У том моменту, отпочела је киша каменица која је побила муслимане и тако донела победу хришћанима. Извор ове необичне кише приписује се управо пећини посвећеној Богородици.
Друга верзија мита говори да кад је Пелајо подигао крст изнад бојног поља, муслимански вођа Ал Кама је пао мртав, а муслимани, кад су то видели, дали су се у бег. Након победе, Богородичина круна је блистала пуним сјајем и осветљавала целу пећину.
Легенда каже да је овај храстов крст ког је Пелајо направио у борби код Ковадонге и који је добио име Крст победе, Пелајов син Фавила 737. године пренео у цркву посвећену Часном крсту у Кангас де Онис, првој престоници краљевине Астурије. Много година касније, краљ Алфонсо III је овај крст опточио драгим камењем и златом, а у саставу крста налази се удубљење које служи као реликвијар. Међутим, истина је да је овај крст Алфонсо III Велики наручио од франачких златара 908. године као поклон катедрали Сан Салвадор у Овиједу, где се и данас налази.
Погледајте и…
Напомене
Литература
- José Mª Mínguez. La España de los siglos VI al XIII. Nerea, San Sebástian, 2008 (ISBN : 84-89569-72-X)
- Julio Valdeón Baruque. La Reconquista. El concepto de España:unidad y diversidad. Espasa Calpe, Madrid, 2006 (ISBN: 84-670-2265-5)
- José Nieto Sánchez. Historia de España. De Tartessos al siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008 (ISBN: 978-84-662-1748-0)
- Claudio Sánchez-Albornoz. El reino de Asturias. Orígenes de la nación española. Colección: Biblioteca Histórica Asturiana. Edición: Silverio Cañada. Gijón, 1989. (ISBN 84-728-6281-X)
- Daniel Valledor. La batalla de Covadonga y el origen del reino asturiano (извор)
- Enciclopedia de Oviedo. Batalla de Covadonga. (извор)
- Crónicas Asturianas. Crónica de Alfonso III (Rotense y "A Sebastián"). Crónica Albeldense (y "Profética"). Juan Gil Fernández, José L. Moralejo, Juan I. Ruiz de la Peña, Universidad de Oviedo, 1985.
- Enciclopedia de Oviedo. Cruz de la Victoria (извор)
- Juan de Mariana. Historia general de España. Gaspar i Roig, 1855, Barcelona, књига 7, поглавља 1 и 2 (извор)
