Секст Аурелије Виктор (лат. Sextus Aurelius Victor) био је римски сенатор, великодостојник и историчар. Рођен је око 320, а умро је највероватније 391. У току последњих година владавине Констанција II, између 359. и 361. године, Аурелије Виктор је објавио бревијар на латинском О царевима (лат. De caesaribus), збирку царских биографија од Августа до Констанција II уклопљених у кохерентну историју.
Живот
Викторов живот и каријера могу се реконструисати једино помоћу ретких аутобиографских осврта у његовом делу, као и захваљујући једном помену у Историји Амијана Марцелина. Амијан Марцелин и Аурелије Виктор били су изгледа не само савременици, већ и познаници. Аурелије Виктор је по сопственом признању рођен у римској Африци на једном сеоском имању, вероватно у околини Сирте. Отац му је био скромног порекла и необразован, али довољно имућан да пошаље сина на школовање у Сирту или Карагину, а затим у Рим. Судећи по познавању догађаја у Риму између Константинове смрти 337. и тријумфа цара Констанција 357. године, изгледа да је Аурелије Виктор овај период провео у Вечном граду. У његовом делу се срећу детаљи везани за фискална питања и планове за грађевинску реконструкцију Милана, Картагине и Никомедије. На основу тога се закључује да је већ током боравка у Риму постао члан једне од царских канцеларија, можда scrinium epistolarum, која је била надлежна да шаље царске наредбе провинцијским судијама и одговара делегацијама локалних већа (курија) и градова. После Констанцијевог тријумфа, Аурелије Виктор je постаo финансијски саветник преторијанског префекта Илирика, Анатолија, коме је у свом делу посветио кратки панегирик. Изгледа да га је Анатолије у Сирмију (данас Сремска Митровица), у паузи рата са Сарматима, представио цару свог ученог саветника, а Констанције је можда подстакао Аурелија Виктора да прионе на историографски посао. По Амијану Марцелину, у лето 361. године, у време када грађански рат са Констанцијем још није био решен, у Сирмиј је стигао Јулијан. Претендент је провео два данa у граду где је желео да придобије становнике града играма и организује себи лојалну администрацију. У Наису (данас Ниш) Јулијан је изгледа прочитао дело Аурелија Виктора и након тога одлучио је да га постави за конзуларног намесника провинције Друге Паноније (Pannonia Secunda) и почаствује га подизањем бронзане статуе. Јулијан је у бревијару прочитао похвалу Констанцију и имплицитну критику својих поступака, али је изгледа ценио људе од интегритета. Поред тога, Виктор је био добар познавалац прилика у околини. Најзад, место проконзуларног намесника омогућило је Виктору и поред скромног порекла да постане clarissimus тј. члан римског сената. На позицији провинцијског гувернера остао је све до 365. када га је сменио цар Валентинијан I, познат по свом подозрењу према сенаторима и ученим људима. О каријери Аурелија Виктора знамо још само један детаљ. Извесни Виктор је као градски префект Рима 388/9. поставио натпис на Трајановом форуму како би се на служби захвалио цару Теодосију I. По преовлађујућем мишљењу у данашњој историографији овај префект је идентичан историчару Аурелију Виктору. Уколико се прихвати ова конструкција, Аурелије Виктор је, у складу са тадашњом праксом, могао бити пре тога проконзул своје родне Африке. Време Викторове смрти остаје предмет нагађања.
Дело
У састављању свог дела Аурелије Виктор се изгледа користио данас изгубљеним латинским извором (писаним пре 358) који је у научној јавности познат као Кајзергешихте (нем. Kaisergeschichte). Поред тога, за историју принципата до почетка 3. века вероватно је користио Светонија и Диона Касија, као дело Марија Максима, биографа и Светонијевог настављача који је живео и радио у 3. веку. Међутим, сем тога, по сопственим речима, доста је читао и дискутовао о историјским темама са другим учењацима. Могуће да је као високи достојанственик имао приступ државним архивама.
Виктор је, можда по узору на Салустија и Тацита, желео да пише стилским и морализаторским језиком са амбицијом да изнесе сопствени суд о личностима владара, разним догађајима и читавим класама. Као паганин и сенатор Виктор је узроке опадање римске државе током 3. и 4. века видео у кварењу старих моралних начела, у непоштовању вредности образовања и културе и у порасту утицаја војног фактора. Као и остали пагански аутори 4. века преломни тренутак римске историје 3. века, после које је судбина државе и сенаторског сталежа кренула силазним путем, видео је владавини Валеријана (253 — 260) и његовог сина Галијена (253 — 268). Неотесану војничку руљу Виктор критикује на више места. Владаре је ценио по њиховој култури и моралу, али је рецимо способне владаре попут Диоклецијана и осталих тетрарха хвалио без обзира на њихов недостатак формалног образовања. Са друге стране, некритички је користио Кајзергешихте, свој главни извор, тако да је усвојио велики број грешака, а хронологију је додатно замутио својим реторским стилом излагања. Виктор понекад прећуткује неповољне црте владара којима се нарочито дивио и њихове поступке које није одобравао (помиње Константинове верске реформе али не улази у суштину преокрета који је тада настао), а после похвале Констанцију II следи и краћа критика, вероватно додата након цареве смрти 3. новембра 361. године.
Дело Аурелија Виктора никада није постало популарно, вероватно због тешког стила и морализаторских тенденција. Почетком 5. века, анонимни компилатор (Псеудо-Виктор), савременик источноримског цара Аркадија (395—408), је извукао изводе из бревијара О царевима и своје Епитоме је заокружио догађајима до 395. године. У истом периоду је бревијар Аурелија Виктора користио и анонимни састављач Царских повести (лат. Historia Augusta), али је изгледа дело Аурелија Виктора током 5. века пало у заборав. Псеудо-Викторове Епитоме су пак послужиле као извор Византинцу Јовану Лиђанину у 6. веку и Лангобарду Павлу Ђакону у 8. веку. До нас су стигла само два преписа бревијара Аурелија Виктора и оба су настала у 15. веку. Дело Аурелија Виктора је изгледа недуго по објављивању увршћено у збирку познату под називом Origo gentis Romanae уз два краћа анонимна латинска списа (Origo gentis Romanae и De viris illustribus urbis Romae) за која се дуго времена погрешно веровало да су такође изашла из пера Аурелија Виктора. Прво дело О пореклу римског народа (Origo gentis Romanae) је преглед легендарне римске предисторије од Сатурна до Ромула и Рема, а друго О знаменитим личностима Рима (De viris illustribus urbis Romae) се бави личностима у временском раздобљу од легендарног краља Албе Прока до смрти египатске краљице Клеопатре 30. год. пре н.е. Треће дело у овој својеврсној триологији била је управо историја Аурелија Виктора.
Аурелије Виктор није био велики историчар ранга својих узора или свог савременика Амијана Марцелина, али његов спис пружа неколицину вредних детаља за историју 3. и 4. века, као и за културну историју доба последњих знаменитих паганских интелектуалаца.
Библиографија
Извори
- Sextus Aurelius Victor, Liber de Caesaribus, Eds. K. Gross — Albenhausen, M. Fuhrmann, München — Zürich 1997.
Литература
- H. W. Bird, Introduction, Liber de Caesaribus of Sextus Aurelius Victor, Translated with an Introduction and Commentary by H. W. Bird, Liverpool 1994, стр. vii—xxx.
- G. Bonamente, Minor Latin Historians of the Fourth Century A.D., Greek and Roman Historiography in Late Antiquity, Fourth to Sixth Century, Ed. G. Marasco, Leiden— Boston 2003, стр. 91—99.
