Када војна снага и тактика нису доносиле много успјеха, многе војске прибјегавале су лукавству. Поред разних замки и обмањивања, облачење војне униформе противника знало је да донесе многе користи. Ево два примјера из средњовјековне историје, која приказује довитљивост једне, а наивност друге стране.
 |
| Матија Корвин, дрворез, илустрација из Нирнбершких хроника, латинска копија која се налази у Сао Паолу, Бразил |
Прва прича сачувана је из 7. вијека, преноси је византијски цар-писац Константин VII Порфирогенит, и тиче се византијске борбе против варвара. Када је византијска војска очајнички покушавала да одбрани своје границе на Балкану, задесила их је тешка несрећа када је Салона, центар Далмације, пала у руке Словенима и Аварима (614). Како прича цар-писац, византијска војска је сваке године од Ускрса до Ускрса боравила на Дунаву и пазила на варваре. На сваку Велику суботу су се код Клиса мијењали војници који иду на границу и они који се враћају. Једном приликом они су прешли на другу страну и нанијели варварима тешке губитке. Ови су затим започели активнију акцију и поразили један одред византијске војске. Обукли су ромејску униформу и узели њихово оружје и заставе, па су дошли до кланца гдје се војске мијењају. Када су стражари видјели ромејске униформе и инсигније, пустили су војнике да прођу, не слутећи каква их несрећа очекује. Прерушени Словени и Авари су заузели град, а већи дио становништва се повукао на оближња острва и избјегао сигурну смрт. Касније су се вратили јужно од Салоне у некадашњу Диоклецијанову палату и основали нови град Сплит.
Друга прича је из средине 15. вијека. Након пада Српске деспотовине, многи Срби су се повукли у јужну Угарску и уз помоћ угарске круне наставили борбу против Османлија, са надом у обнову своје државе. Тако је угарски краљ Матија Корвин обновио Српску деспотовину у Срему и за првог деспота одредио Вука Гргуревића Бранковића (1465—1485). Након сталних чарки на граници, 1475. Мађари су започели нови рат против Османлија. Наредне године заузели су Шабац. Српска народна традиција бележи да је деспот Вук одатле кренуо долином Дрине до Сребренице, да краљу прибави плијен. Напад је изводио авантуристички, ноћу, да би имао више успјеха. Када је дошао пред Сребреницу, у граду се већ одржавао вашар. Вук је тада преобукао 150 својих људи у османске униформе и послао их у град. Они су препадом изненадили Османлије и унијели метеж и панику међу њих. Поред осталог, однијели су велики плијен—пет товара сребра и 127.000 аспри. Деспот је наставио ратовање, поразио Османлије код Кучлата и дошао до Зворника, гдје је био рањен па је морао да обустави борбу.
Литература
В. Ћоровић, Историја Срба, Београд 2010. (фототипско издање)
Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 2007. (фототипско издање)
