Пред сам крај опсаде угарског града Сигета, у ноћи 5/6. септембра 1566. преминуо је османски султан Сулејман I Величанствени. Како би спречио побуне у војсци, немире у провинцијама и обезбедио да се на престолу мирно устоличи Селим II, велики везир Мехмед-паша Соколовић је четрдесет осам дана успешно прикривао смрт султана Сулејмана.
 |
| Мехмед-паша Соколовић |
| Извођач: Мирослав Шолти. >>> |
Османлије су 1565. претрпеле неугодан пораз у покушају да заузму Малту. Заузврат, султан Сулејман I је прекинуо све везе са Хабзбурзима и најавио нови поход на Угарску. Стари и костоболни султан је у пролеће 1566. повео огромну војску, први пут лично после 11 година, не би ли тако демонстрирао своју моћ и виталност. Османска војска, која је била опремљена и да нападне Беч уколико се прилика укаже, заустављена је 6. августа када се упустила у опсаду тврдог града Сигета (данас у мађарском делу Барање). Месец дана касније, током припрема за коначно покоравање тврђаве, султан Сулејман је преминуо у ноћи 5/6. септембра, у својој 72. години живота.
Како се престолонаследник Селим налазио чак у малоазијском граду Кутахији, а османска војска изморена ратовањем на непријатељској територији, велики везир Мехмед-паша Соколовић је одлучио да прикрије султанову смрт. Султаново тело је тајно балзамовано и пресвучено у сјајну владарску ношњу, док је десетак хафиза непрекидно читало куранске суре султану који је и мртав морао да влада. Мехмед-паша је затим упутио поверљивог чауша у Малу Азију да позове Селима да крене у сусрет војсци мртвог султана. Султан је редовно стављан поред прозора владарског чадора, а хафизи су му доносили храну и убрусе којима су га опслуживали. Велики везир је уз помоћ писара слао поруке у Сулејманово име османским војсковођама и Сигет је уз велике жртве најпосле заузет 7. септембра. Поново су у султаново име разаслате објаве о великој победи, а изморена војска запослена на обнови порушенe тврђавe и на претварању локалне цркве у џамију. У ноћи 13/14. септембра Соколовић је дискретно обавестио о султановој смрти и остале везире Порте. Вести о победама другог везира Порте, Пертев Мехмед-паше на средњем току Тисе омогућиле су да део војске буде послат у даље походе по Угарској.
У међувремену, везиров чауш Хасан је за свега осам дана превалио пут од Сигета до Кутахије у Малој Азији. Селим је већ 26. септембра полутајно ушао у престони Цариград где су топовски плотуни означили да је стари султан мртав и да царство има новог владара. У строгом складу са поруком искусног великог везира, Селим II је одмах затим продужио у Београд где је уместо за петнаест, стигао већ за десет дана. Одатле је отпутовао до Вуковара где му је стигла нова порука од Соколовића који је новом монарху препоручио да исцрпљену војску сачека у удобнијем и сигурнијем Београду са припремљеним богатим наградама у новцу. Најпосле, 21. октобра Сулејманова победоносна војска је кренула још увек необавештена о смрти султана. Велики везир је уредио да кочија, у којој се налазило тело преминулог султана, увек буде окружена величанственом пратњом везира и њихових свита, јаничара, чауша и музичара. Како је султаново тело већ било у јако лошем стању, Соколовић је у кочије посадио извесног Хасан-агу, дворанина родом из Босне, који је веома личио на преминулог султана Законодавца. Хасан-ага је повремено отпоздрављао војсци из кочија, док би Соколовић прилазио „султану“ да му поднесе извештаје или прими наредбе. Уз пут, провинцијски одреди спахија отпуштани су кућама, мада су уз царску пратњу остали увек немирни јаничари.
Најзад, 24. октобра, на четири конака пре Београда, четрдесет и осам дана после смрти Сулејмана Величанственог, успавану војску почеле су да буде гласне молитве хафиза упућене за душу преминулог султана. Да би опсена била до краја изведена везири су јавно почели да изјављују саучешће великом везиру. Соколовић је затим на коњу подсетио војску на султанове заслуге и њихове обавезе, али и на дарове који су их чекали у Београду. Марширајући кроз Срем, османски војници су заједнички рецитовали суре из Курана и клањали у част Сулејмана „који је Угарску учинио кућом ислама.“ Табут са султановим телом превезен је преко новог понтонског моста код Земуна. Тужни Селим је примио војску на Царевом брду у пољском табору, али није одобрио владарске церемоније и традиционалне поделе дарова. Султана је побуна јаничара, а затим и исплата огромног дара у новцу (бакшиша) сачекала када се најпосле вратио у Цариград. Међутим, мудра и опрезна политика обезбедила је Мехмед-паши даљи опстанак на месту великог везира. И поред неодговорног и вину склоног Селима II (1566-1574) захваљујући Мехмед-паши Соколовићу Османско царство је и даље било једна од светских сила.
Литература
Р. Самарџић, Мехмед Соколовић, Друго издање, Српска књижевна задруга, Београд 1975, стр. 204-231.
